Svedoci smo nove pojave na našoj kontramitingaškoj sceni, a to su tzv. skupovi protiv blokada širom Srbije. Dakle, još jedna znakovita kulturološka pojava na našem podneblju, koja nije zaobišla mala mesta poput Pirota i ostalih opština na jugu i jugoistoku Srbije. U stvari, pre bi se moglo reći da je ova akcija osmišljena upravo zato da se antiblokaderska (čitaj: malograđansko-javnosektoraška) Srbija vozdigne iz foteljaškog komfora medijskog mraka, koji dotični doživljavaju kao svetlost idolopoklonstva najgoroj vlasti u proteklih nekoliko decenija u Srbiji. U Pirotu su održana tri “kultna” kontraskupa identične ikonografije, na tri različita mesta, u centru grada i u prigradskom naseljima Novi Zavoj i Gnjilan.
Ova sociološka polarizacija ima ne samo estetski nego i gotovo religijski nadražaj na sve neutralne posmatrače (Voznesenje ćacija). Najpre si na ulici, a potom i na mreži u parodijskoj postprodukciji, gledao kolone ćacija u centru varoši kako bezizrazno marširaju poput Tolkinovih orki, a onda dobijaš i novozavojsku i gnjilansku reprizu sa dronom, gotovo filmsku scenu pažljivo odabranih ćacija u kadru. Tu je čitava scenografija sa trobojkama, otpuštanje balona na kraju kontraskupa kao emanacija “nepodnošljive lakoće” potkupljivog postojanja. Šegu na stranu, kreatori ova dva posledna događaja su ipak malo više poradili na medijskom izražaju, pošto su se kod prvog skupa u centru tako obrukali da se prvi među jednakim ćacijima od muke ‘vatao za drvo, da mu duša predahne od naporne šetnje kroz dve glavne ulice u centru grada. Tako da su ovog puta, reprizno, u novozavojskoj zavetrini i gnjilanskoj prašini, neopaženo od podmuklog blokaderskog gradžanstva, umesto dementnih baba koje nose šetalicu-transparent sa porukom: “Hoću da učim!”, sada u prvim borbenim redova nasmejana lica botovština i botuljanki iz javnog sektora. Sve ćak do ćaka, ćacad, rekao bi pošten narod, ali ovog puta sa retušom, filtrirano kao za seosku svadbu sa starosvatovskim podvriskivanjem. Koliko je meni poznato, sledeća kontrašetnja planira se za naselje Tanasko Rajić, u svetu Džejevu nedelju.
Očekujemo ponovo besprizorna lica zombi šetača, umivena dronskim preletima i naletima poput šljuki, posred krivina ovog naselja, kako kukovima zalamaju i meandriraju kroz sokake, podno lepršavih trobojki i hoću-neću-šetalica. Uzgred, oko kvaliteta poruka te “hoću d’učim,” te “hoću da šetam”, “te hoću da radim” (fali samo: “hoću d’onodem”), moje zapažanje je da kontramitingaši mnogo izvoljevaju nešto. I ko to brani babama kontraskupa da uče? Da se takoreći satru od učenja. Čovek se uči dok je živ. Ili javnosektorašima da rade. Što neko napisa u komentaru na mreži ako ovi iz stranaka što “hoće da rade” do sada nisu dobili zaposlenje preko stranke, onda su što bi arhićaci kazao, kompletni idioti. Ili ovi što hoće da šetaju. Mogu čak istovremeno i da šetaju i da uče, kao što su nekad radili peripatetičari iz antičke škole, tako da su mogli da spoje ta dva transparenta, čisto zbog kognitivno-motoričkog jedinstva.
Takođe, iz očigledne nemoći ćaci elite, krenula je opšta botovska paljba po neistomišljenicima na mreži, u kojoj se iza lažnih profila predstavnika vlasti (valjda je zato doveden vrhunski IT stručnjak), na najbesramniji način napadaju učesnici našeg protesta, čak i majka studentkinje koja je održala govor na poslednjem velikom skupu u organizaciji Zbora građana Pirot, sa zapaženim nastupom “Beogradskog sindikata”. Slika našeg protestno-muzičkog događaja razgnevila je ćaci komesare zadužene za kulturne manifestacije u gradu, one koji srozavaju lokalnu kulturu svodeći je godinama na folklor i kobasicijadu, uz poneku estradnu zvezdu, minus Karleuša. Fakat je da oni više ne smeju da organizuju nijedan ozbiljan muzički događaj da ne bi bili izviždani ili “ispumpani” od publike, u maniru Davida (Đorđa) protiv kikindskog Golijata.
Na kraju ovog kolumnističkog zapisa, ipak da pokušam da domislim odgovor na pitanje šta je pravi smisao ovih kontraskupova? Jasno je da su sve dosadašnje kontramanifestacije bile jeftine imitacije i falsifikati pravi protestnih događaja, bez pravog smisla i težine, nešto kao etalon za medijski spin i diverziju. U ovom konkretnom slučaju skretanjem pažnje javnosti sa osnovne teme izbora kao institucionalnog epiloga ovih protesta koji traju više od deset meseci i koji su ogolili najveću društvenu i političku krizu u novijoj istoriji. Već sam ranije napisao da su dva osnovna mehanizma ostala na raspolaganju ovoj vlasti: represija i odlaganje termina za raspisivanje izbora. Treće, moglo bi se reći da su ovi kontraskupovi možda i početak predizborne kampanje vlasti, ukoliko za trenutak pretpostavimo da ova vlast vuče pametne i racionalne poteze i da će u dogledno vreme zaista raspisati vanredne izbore.
Naposletku, neki bi zlobnik primetio da je Pirot za ovih dvadeset i pet godina postao pravi mali Ćacilend bez javne reklame, u kome je zdrav razum odavno razmazan klovnovskom šminkom ćaci funkcionera, onih istih koji vikendom šetaju pirotskim selima uvežbavajući cirkusku akrobatiku podaništva. Sa šetnjom ili bez, ova vlast polako ali sigurno odlazi u autokarikaturalnu legendu, a onda će imati puno vremena i za učenje i za fizičku rekreaciju u nekom krivično-popravnom ambijentu kakav po slovu zakona zaslužuje. Ne isključujem ni adekvatnu muziku sa razglasa po ukusu ćaci funkcionera. Za takve se buduće šetnje vlastodržaca moramo svi skupa izboriti.
Коментари
Постави коментар