 |
| Foto: ZGP |
Još se ovo leto nije pošteno ni rasplamsalo kad se novi naprednjački cirkus šćaše po Srbiji, zemlji, tikve da prevrne. Ovog puta u vidu vašarskih posela po unutrašnjosti. Nažalost ― ili na sreću, ko bi ga znao, našoj palanačkoj radosti nikad kraja ― ovaj dernek zadesi i grad Pirot. Tačnije, rodno selo čestitog nam obora kneza, Poljsku Ržanu ili još preciznije, za ljubitelje guglovih mapa, to je livadska lokacija seoskog stadiona. Zapravo, danima se već šuškalo po toaletima javnih ustanova, u polučučnju šapatom ispod kabina, o dolasku visokih zvanica u Pirot. Tako i po skupštinskim kuloarima, seoskim zadrugama i viber grupama. Najpre je pominjan Oskar lično, ali kako je medijski razdruzgan u Tivtu posle neuspele čarter ofanzive, te ugažen ko poslednji bednik, teško da bi svoju međunarodnu sramotu oprao na vašaru pod Vasićevom šatrom. Pa sve i da mu peva na uvce Dačić na 40% svojih glasovnih mogućnosti sve hitove od Halida Bešlića. Potom se spominjao i predsednik ćacističke stranke Vučević, kao soft-core varijanta muževnosti lidera, ali kako je ispalo, derneci se namnožiše po Srbiji, zemlju da prevrnu, te posle svih čaršijskih nedoumica i panađurskih preklapanja Piroćancima dopadnu niko drugo do predsednica Narodne skupštine Republike Srbije, njena ekselencija Ana Brnabić, u supkulturnoj zajednici poznatija i kao Čale.
Tim pre ova vest ko vruć kesten dopadnu šaka i aktivista iz Zbora građana. Šta mu valja činiti?, pitanje je i za nas iz lokalnog pokreta otpora. Kako dozvoliti ovakvu bruku neviđenu? Šta će o nama misliti budući naraštaji? I tako brzo utanačismo simbolički ispraćaj ćacija za Ržanu Poljsku. Sve što smo unapred znali to je satnica njihovog okupljanja po mesnim zajednicama i početak hrkljuša na seoskoj livadi.
Tako se nekako i zbi. U nedelju pre podneva, opeklo sunce ko za plažu, krenusmo na prvi randevu sa ćaci hodočasnicima kod Krs’, MZ Nova Mala. Parkić sa starim krstom, dragstor i vejnik sa klupicama na kojima sede lokalci ko šefovi žabarske mafije iz serije Sopranovi. Kad malo bolje zagledamo, kutija na stolu sa sendvičima i flašice vode. Tu je i spisak. Prilazi devojče u helankama mimo nas, napola zbunjeno, napola nabusito, šta ćemo mi sa majicama i transparentima studentske pobede, prilazi do glavnog ćacija, za koga sam kasnije saznao da je neki moler sa nadimkom Mlatišuma, uzima svoj sendvič i čeka red za busku. Tri karte-sendviča za Ćacilend. Malo po malo, naši smo, kreće priča sa lokalcima, “te što vi nas tol’ko mrzite, isti smo narod, mi nesmo ni za vas ni za nas” (antologijska izjava dede kriptoćacija), te krenusmo dalje našim putem. Što smo videli, videli. Čeka nas ržanska đuska na vrelini.
Sledeći punkt za sačekušu, parking kod ruskog marketa Svetofor, na putu za Poljsku Ržanu. Asfalt gori. Raširismo zastave sa obe strane ulice i čekamo konvoj ćacista. I nismo mnogo čekali. Kreću parade automobila i autobusa. Za divno čudo ima i onih koji nam trube u znak podrške. Sevne naravno i poneki srednjak iz buske, ljudi smo, njuške lokalnih krimosa iz džipova izgledaju ko slavske ikone, eto ga i grobljanski reketaš Tolić i supruga mu projuriše kolima, poneki gradski većnik, oči ko u vodeničnog miša iza šoferki, direktori utegnuti u skupa odelca, gospođetine u elegantnoj toaleti, buduće livadarke, a za njim kombiji zgužvanih ćacija. Uglavnom su to potovareni starci, babe i dede, situacioni zadušničari i muftašice, sa bednim sendvičima u skutu, verovarno im je to i jedina prilika da tokom godine otputuje negde, uz to je sve sirćasto, mufte i slatko, a biće i prigodne muzike pod šatrom. Izrazi lica ko da ih voze iz Treblinke za Aušvic. Provod zagarantovan.
I finalni krešendo (ili bolje reći: kršendo), sam centar sela Poljska Ržana. Velika šatra, pod njom nekoliko redova svadbarski spojenih astala, bina i stranačke zastave. Dekoracija na nivou predstave “Hamleta u selu Mrduša Donja”. Kad eto ga i glavni sporedni lik, obor-knez, ležerno u polo majici, jer može čovek da ode iz sela al’ neće selo iz čoveka, izlazi iz auta i zvera levo-desno, ponosan ko matora nevesta po preudaji. Gledam toga obora kneza, 23 godine na vlasti, mogao je i Džordanov dres da navuče, sprcao tolike godine u dupe, dupe uvuko u farmerice pa trč pod šator u zavičajni ćacilend! Veliki transparenti duž šatora: Pirotski okrug je uz Vučića! Srbija pobeđuje! Ne postoji monetarni izraz da opiše tu jeftinoću pirotskog posela sa pevaljkama koje poju patriotsku muziku, sa zvučnika koji su toga jutra partijski mučenici maznuli iz fundusa Doma kulture. E, Miško, Miško...
Pripadnici interventne jedinice nas ubrzo ograđuju kod trotoara prekoputa iventa, pored seoske crkvice, te stojimo i dalje da se krstimo i dzverimo.
Dolazi Čale. Gomila visokih zvanica se tiska oko Brnabe ko muve satarke oko rupe u poljskom klozetu. Naša jedina poslanica iz Trnjane, Oljica, tu je i predsednica lokalnog parlamenta, Tončićka, nacerena ko Nušićeva gospođa ministarka pred rodbinom, itakodalje. Pored nas prođe i direktor bolnice, iz ugledne porodice Bojkić. Žuri i on da zauzme mesto pod šatorom, za sofrom sa ćacijima. E, Momo, Momo... Te direktori srednjih škola, eto ga i lokalni istoričar Lazarević i direktor Arhiva, taman može da napiše memoar: Kako sam se brukao na stadionu sa Čaletom, sve u 16.
Rezime dana? Kao da je potreban. U medijima je tokom dana već krenulo sa senzacionalističkim opisima pirotskog posela. Kažu da je bilo 1.500 ljudi. Jeste ko i onomad u Areni. Verovatno su računali i sitnu i krupnu stoku po ržanskim štalama i avlijama. U realnosti, ovoj otužno livadarskoj, bilo ih je najviše par stotina, sa sve gostima i policijom. Gradski mediji o svemu izvestili. Pohvalila se i lično Brnaba na svom nalogu na društvenim mrežama. Pomenula i nas iz Zbora, napisala da smo bili ponuđeni hranom. Hvala joj na brizi. Iako niko nije ni ponuđen ni počašćen, ali šta zna prosečan tviteraš. Verovatno i Čaleta pukla sunčanica u vugla. Ne zna ona ni šta je jela, ni zbog čega se p’jano oblizivala.
A one tikve kraj stadiona?
“Nekad su ovde cvetale tikve. Pa su onda prestale. I više nikad nisu cvetale.”
Kao što su obor-kneževa posela radost jednog maslačka, ugaženog u naprednjačkoj balegi pored puta.
I ništa više od toga.
Коментари
Постави коментар