Ispred pirotskog Ćacilenda
Na ovim vrelim letnjim temperaturama sredinom avgusta (glupog li meseca!), nezahvalno je mrčiti digitalnu hartiju sa ciljem raspetljavanja političkog čvorišta naše stvarnosti. U tom čvoru su svakako protesti koji su ušli već u deveti (porođajni) mesec. Iako se promene neće poroditi barem za još neko vreme, jasno je da je u građanstvu sazrela svest o tome da se ovaj politički režim ponaša pomalo kao ona babica koja je sa prljavom vodom svoje propagande pokušala da “prospe” studenta, doduše bezuspešno. Umesto toga ponudila je fasaderski treš romantizam u vidu farbanja zgrada u bojama trobojke. Ništa originalno. Za ovu neoradikalsku vlast kičerajski patriotizam je poslednje pribežište huljana pred dolazak jeseni, odnosno kako je već primetio anonimni autor prepeva na mreži: jesen stiže, huljo moja...
Dakle, na stranu letnje molerajske radosti, osnovno je pitanje može li se posle ovih devet meseci nazreti horizont zalaska ove vlasti. Ako je suditi po tužilaštvu za organizovani belaj, ova vlast se nema čemu posebno radovati. Čak i da je sve to jedna lepo smišljena predstava za javnost, u šta lično sumnjam, ne vidim kako bi to pomoglo rejtingu kapetana broda koji se nasukao. Farbanje njegovog trupa u bojama trobojke takođe doprinosu scenskom efektu samopotapanja, sa sve pijanim kormilarom koji je pretrpeo masivan udar talasa. Metafore na stranu, postavlja se pitanje šta je još preostalo ovoj vlasti u odbrani svojih poslednjih dana?
Prvi mehanizam koji vlasti ostaje jeste represija. O tome sam već pisao u svojoj prethodnoj kolumni. Represija kratkoročno rešava problem, dok na duže staze represivni autoritarizam uvodi društvo u diktaturu. Ova društvo se ipak nije odreklo osnovnih demokratskih vrednosti, iako su godine državne propagande ubedile jedan deo stanovništva kako smo mi najsigurniji onda kada se kao stado kukavički zbijemo uz svog pastira. Drugi mehanizam jeste kupovina vremena. I to je verovatno jedini preostali prostor za manevrisanje ove vlasti. Dalje mrcvarenje protivnika u iracionalnom očekivanju da će se protesti sami od sebe raspršiti kao kula od peska. U međuvremenu zasipati medijske obore kofama pomija, jeftinom propagandom, socijalnom i nacionalnom demagogijom. Posejati trice razdora gde god se može. Novi Pazar, Novi Sad, Kosovo, Republika Srpska. Farbati, farbati i samo farbati...
Ipak, u situaciji gde postoji tako duboka društvena i politička kriza, nezabeležena u novijoj istoriji Srbije, nikakve kalkulacije ne pomažu vlasti. Manevrisanje terminom raspisivanja izbora je takođe potez očajnika, koji podseća na smrtno obolelog bolesnika koji odlaže svoj odlazak lekaru, nadajući se volšebnom izlečenju. Ova vlast kupuje vreme da bi konsolidovala svoje redove, iako je svesna toga da je poverenje običnih građana u vladajuće strukture na najnižem nivou. Propaganda, takođe, kada se pređu granice zdravog razuma, postaje komična. Medijski indukovana kolektivna psihoza naroda jeste jedan psihobalon koji kada pukne može društvo da odvede u šire sukobe, ali to ne znači da je ta realnost održiva za vlast.
Kako god se okrene taj kamen izvađen iz blata, klupko zmije otrovnice ovog političkog režima počinje da se odmotava. Ova vlast će još neko vreme sejati mržnju i razdore, prosipati svoje medijske toksine, probati na kraju i da ugrize u očajanju. Ali, to je otprilike sve što može. Kraj ovog režima je neizbežan i naše društvo će konačno biti u prilici da bira u kakvoj će zemlji živeti i, nadam se, u skorijoj budućnosti zaista birati između političkih opcija koje nude različite ekonomske i razvojne perspektive Srbije. Dotle će se ova vlast razmontirati u čitavoj Srbiji na svim nivoima i biće samo tragičan podsetnik o tome kako se lako društvo i država mogu zarobiti divljim korovom kriminala i korupcije i koliko je važno ulagati u sistem obrazovanja, odakle su i ovi pozitivni procesi započeli. Taj čvor se već dobrano raspetljava, uz povoljne vetrove svenarodne pobune, promene su na vidiku.
Коментари
Постави коментар