Piše: Igor Đorđević
Nema zaborava! Nema predaje! Ne smemo zaboraviti da su im R U K E K R V A V E.
A sve su učinili da bi nas naterali da zaboravimo. Pretili, prebijali, privodili, hapsili. Sve se svodilo na silu i laž. A lagali su preko mere. Neprekidno.
I Ćacilend su izgradili. Skrovište za vojsku ološa, koje pale po potrebi da bi ponovo lagali.
Prolazi godinu dana od pada nadstrešnice u Novom Sadu, pod kojom je unesrećeno njih 17. Na mestu ih je ubijeno 14, da bi potom od povreda preminulo još dvoje. Jedna osoba je doživotni invalid.
Vlast je na to odgovorila podmuklim lažima. Lažima koje su gnojile mržnjom.
A onda su se dogodili studenti. Pobunili su se. Podsetili sve nas da nam je preko potrebna solidarnost da bismo se suprotstavili hiljaduglavoj aždaji mafijaškog ždrela koja je proždrala zemlju u kojoj živimo. Podigli su studenti zastavu visoko i sasuli joj u lice:
D O S T A!
Izneli su zahteve. Pokrenuli blokade. Krenuli putevima Srbije da nose glas. I da nas bude. Ubedili su nas da može biti drugačije. Tresli su nas za ramena i govorili nam da nas malodušnost čini slabima i da zajedno možemo mnogo. Gledali smo ih, zbunjeno. A onda smo ih razumeli. I pošli za njima.
Mladost nas je lečila svojom odlučnošću. A mi smo često bili nestrpljivi. Želeli smo odmah da se završi sve i da se dogodi promena. Moralo nam je postati jasno da to nije moguće i da moramo istrajavati.
Vlast je studentima odgovorila nasiljem. Lomila im vilice, pretila silovanjem, gazila ih automobilima. Nasilje je sustizalo nasilje. A studenti nisu odstupili. Iako imaju šansu da odu i sve napuste, oni su odlučili da borbu nastave. Bez odstupanja i bez predaje. Njima je važno da ovom društvu donesu promenu.
Nisu ni privođenja, ni hapšenja, ni kućni pritvori uništili duh pobune. Veruje se u nju. I u moguću promenu. To je temelj svih studentskih nadanja. I nastojanja onih koji veruju da se promena ove nakaradne vlasti može dogoditi. Stali smo uz studente, da im budemo bedem i podrška. To je jedino što moramo uraditi.
Njih ne možemo ostaviti na vetrometini, pred nakazama koje su se odrekle časti i razorile sve samo da bi uvećavale lično bogatstvo i privilegije.
Videli smo u ovih godinu dana puno toga. Suočili smo se sa mnogo toga. Borili se na razne načine. I valjda je sada potpuno jasno da duhovi šesnaestoro umrlih lebde nad nama.
Vape za pravdom.
Da bi do pravde došlo mi moramo stvoriti Veliku Solidarnost. Ona će biti i naš štit i naše oružje. Mi imamo samo jedni druge. Tome nas uče studenti. Slušajte ih. Ne dozvolite da vas zavode neki laktaši, potrošeni likovi iz prošlosti, vlastoljubivi i spremni na sve. Pratite mladost i glas studenata.
Njihova pesma je zavodljiva kao pesma sirena. Opijajuća. Ona nam može dati hrabrost i odlučnost da izađemo na ulice i trgove i rešimo ono što se rešiti mora. Ali, pre toga mora se istrajati u zahtevu svih zahteva:
Raspišite izbore!
A mi koji posmatramo i pomažemo studente moramo im pomoći iz sve snage. Sa njima da postanemo G L A S. Onaj glas koji ćemo odbraniti i na sam dan glasanja, onaj glas na kome ćemo započeti građenje novog društva u kome ćemo svi biti jednaki. Jednaki pred zakonom i institucijama koje će konačno raditi u korist građana.
Do konačne pobede nad zlom!
Vostani Serbije!
* Govor pročitan na komemorativnom obeležavanju u Pirotu povodom godišnjice tragedije u Novom Sadu.
Коментари
Постави коментар