Godina odluke

Foto: ZGP

Piše: Tomica Ćirić   

Student je zapalio korov

Prema broju prikupljenih potpisa za studentsku listu krajem prethodne godine, može se slobodno zaključiti da je učinak protesta tokom cele 2025. godine i više nego zadovoljavajući. Bez preterane euforije, kojoj smo često kao društvo skloni, potrebno je sagledati sve prednosti i nedostatke ove studentske i građanske borbe, jer jedino tako se ona može privesti kraju, a da to nije samo puki pad režima Srpske napredne stranke, nego i čitav set institucionalnih i društvenih promena koje neizostavno započinju krahom ove vlasti.

Pre svega, posmatrano iz ugla studentske liste, ne treba se previše uljuljkivati u statusu samoproklamovanog izbornog pobednika, jer ma koliko da su objektivna istraživanja javnog mnjenja na strani opcije tzv. “studentske” vlade (koja će to biti samo indirektno), ni najmanje ne treba otpisivati ovu i ovakvu vlast. Ovaj režim, smrtno ranjen oštricom protesta, iako je već na svom izdisaju, učiniće sve što je u njegovoj represivnoj moći, da zada svoj poslednji udarac. Izranavljena zver je najopasnija onda kada je saterana uza zid. Izbori će, po svoj prilici, biti ta gladijatorska arena. Taj oktagon u kome će se ukrstiti svi “borilački stilovi” izborne krađe, angažovanja batinaša i iznajmljenih kriminalaca (“tituški”), oklopljene policije i žandarmerije, sa svim do sada oprobanima mehanizmima izborne korupcije i gebelsovske propagandne mašinerije. Vlast i u slučaju da izgubi ove polunameštene izbore, jednostavno neće priznati rezultate. Po svemu sudeći, biće to i najnedemokratskiji izbori od ponovnog uvođenja višestranačja u Srbiji početkom 90-ih, a izuzetno najgori u poslednjih trinaest godina. I ti i takvi izbori će biti sudbonosna prekretnica koja će pokazati u kom smeru će se ovo društvo razvijati u narednim decenijama. Da li ćemo ostati zaglavljenog točka u kaljuzi političke stranputice ili ćemo na studentsku “gurku” krenuti putem slobode, pravne države i demokratizacije društva? Drugim rečima: ili ćemo opstati kao društvo ili ćemo se strmoglaviti u provaliju političke diktature? To je suština. Ostalo je samo pitanje načina na koji će se ta osnovna politička promena desiti. 

Politička artikulacija studentskog pokreta

Drugo jednako važno pitanje jeste kvalitet organizacije studentskog pokreta. Liderski obezličen i plenumski razvodnjen u donošenju nekih ključnih odluka, za šta je potrebno stroža operativna egzekutivnost, i sam studentski pokret je sada na fenomenološkoj prekretnici. Kao politički subjekt koji je stekao ogroman legitimitet u javnosti, sada je neophodno da se iz aktivističke faze pređe na puni politički format. Od apolitičke, utopijsko-avanturističke faze na početku, koja im je donela moralni kredibiltet među običnim narodom, preko svakodnevnog protestnog aktivizma i građanskog omasovljenja na ulici, do realpolitičkog pragmatizma i učešća na izborima, studentski pokret zahteva organizacionu, kadrovsku, programsku i vrednosno-ideološku profilisanost. 

Puno je nedoumica na koje ukazuju kritičari studentskog pokreta. Od pitanja kvalitativnog sastava studentske liste, to jest da li će profesionalci na toj listi (pretpostavljam da će kombinacija akademskih stručnjaka bez političkog iskustva, marketinški uparenih sa javnim ličnostima, biti kadrovska okosnica poslaničke liste), umeti da odgovore izazovima trenutka. Drugo je pitanje konzistentnosti takve politike, ukoliko se ideološki različiti subjekti kojima se daje ogromna izvršna vlast između sebe ne slažu oko izbora političkog puta. Već smo imali negativno iskustvo DOS-a iz postpetooktobarske prošlosti i znamo kako su delovi političkog sistema posle promena preživeli i stopili se sa novom vlašću. Zato je neophodna jasna programska platforma, koja će morati da ima i svoj vrednosni i politički izraz. Nekako ne ide proevropska perspektiva, ma koliko bila uprljana litijumskom agendom i birokratskom kooperativnošću Evropske unije sa ovim režimom, sa srpskim integralizmom i rusofilijom iza koje stoji još gori kult ličnosti staljinističkog tipa. Buduća vlada kooptiranih predstavnika studenata trebalo bi da ima jedinstvenu politiku oko nekih ključnih odrednica političkog razvoja Srbije, tim pre što je spoljna politika ovog režima izdahnula “nabivši” se na sva četiri stuba kao na kočeve.

To opet ne znači da sada studentima treba bacati u ruke sve vruće krompire domaće unutrašnje i spoljne politike, od pitanja Kosova, odnosa prema ratnim zločinima, učlanjenja u NATO savez i sve druge “opsesivno-kompulzivne” teme koje su godinama bile izvor polarizacija i medijskih diskreditacija političkih protivnika vlasti. Moje je mišljenje da se identitetski i vrednosno treba držati onoga što su studenti već postigli u javnosti svojim višemesečnim aktivističkim delovanjem, a to je političko “pomirenje” krajnosti. Ono što jeste najveća snaga studentskog pokreta i njegova potencijalna politička moć to je da on može da razvija ozbiljan kapacitet za sistemske promene, na osnovama dublje solidarnosti i razumevanja unutar različitih socijalnih slojeva, različitih etničkih grupa, političkih neistomišljenika, kao i među različitim generacijama građana Srbije. Uostalom, to su protesti tokom prethodne godine i pokazali, a naročito studentski marševi. Pokazali su snagu jedinstva i moć preobražaja ovog našeg društva, izmrcvarenog ideološkim sukobima i stalnim podelama. Zato je odgovornost ove generacije studenata, ali i svih građana i aktivista koji su uključeni u proteste, jedinstvena. Bez šire podrške građana, ova borba studenata nema svoj politički epilog niti svoju dugoročnu perspektivu. Dakle, ovo je borba svih građana Srbije u kojoj su studenti moralno ogledalo našeg društva.

Studenti i političke stranke opozicije

U protekloj godini nema ko nije medijski “šutnuo” stranke i lidere opozicije. Poput stare bokserske vreće koju svaki klinac napucava iz dokolice, opozicija je vremenom postala otrcano strašilo ovog političkog sistema. Studenti su se, takođe, ogradili od uticaja političkih stranaka već na početku svojih protesta. Uostalom, razlog zašto će se preko svoje liste i kandidovati na budućim parlamentarnim izborima, upravo jeste nepoverenje u stranke opozicije. Ipak, da budem potpuno iskren, ma koliko podržavam studentsku listu, u ovom “grmu” leži i politička naivnost studenata. Naivnost jeste u tome što će studentski pokret, sa formalizacijom svog statusa i kroz učešće na izborima, morati da se ponaša kao stranka. Ne verujem da će se studenti tek tako povući iz politike posle ovih izbora, naročito ukoliko se desi očekivana pobeda njihove liste. S druge strane, studenti čine jednu dinamičnu socijalnu strukturu, koja ima svoj akademski “rok trajanja”. Ne mogu stalno studentski plenumi, sa novim generacijama studenata, da se posvećeno bave politikom na dosadašnji način, sa istim političkim pogledima i obavezama prema postavljenom političkom cilju. To znači da će njihovi delegati imati ogromnu odgovornost da ne iznevere očekivanja samih studenata, ali i svih građana koji očekuju promene u društvu.

Svakako, očekivanje javnosti, kao i moje malenkosti, jeste da buduća vlada sastavljena od predstavnika studenata ima vremenski oročen, tehnički mandat. Kao i da prema svojoj urgentnoj političkog agendi, punu pažnju posveti pitanju izborne i medijske demokratizacije, neophodnih institucionalnih priprema za buduće slobodne izbore. U međuvremenu, moraće da uspostavi i osnovu unutrašnje i spoljne politike, ma koliko se bavila samo tehničkim aspektima. I tu je puno otvorenih pitanja koja nose breme novih nedoumica oko budućih političkih procesa i statusa studentskog pokreta. Kako će izgledati ta vlada posle tih izbora, da li će prethodno biti sprovedena puna lustracija, da li će se neki ključni delovi sistema na vreme razmontirati i ko će kontrolisati ove procese? Ipak, da ne idem previše u budućnost, možda je bolje u svetlu očekivanja izbora, rasvetliti odnos studentskog pokreta i opozicije iz ugla učešća na samim izborima.

U tom smislu, jasno je da će predstojeći izbori, po svom karakteru, biti politički referendum. Glasaće se za i protiv vlasti. Jedina plebiscitarna opozicija u ovom slučaju biće studentski pokret. I on će jedini imati šansu da pobedi režim. Tako pokazuju istraživanja javnog mnjenja. Šta će u tom slučaju raditi stranke opozicije, da li će učestvovati na tim izborima ili ostati izvan izborne trke, pitanje je za njih. I sigurno da nije jednostavno, posmatrano iz ugla kontinuiteta političkog delovanja nekih partija, kao i njihovog finansijskog opstanka. Međutim, gledajući iz ugla nacionalnog opstanka Srbije, to da li će neka stranka opozicije da nestane sa javne političke scene na određeni period i izgubiti svoje finansiranje iz budžeta, potpuno je nebitno ako se u ovoj zemlji konačno ne dese korenite promene.

Studenti su trenutno potencijal tih promena. Iako je njihova uloga u ovom trenuku još uvek politički nedovoljno profilisana iz pomenutih razloga, oni su najbolja šansa da do promena uopšte dođe. Imala je i opozicija svoje prilike, ali ih je ispucala. Neki su se borili na terenu, neki su malo posedeli na kanabetu sa vođom, neki su bili ljuti aktivisti, drugi su slatki oportunisti, treći lažnjaci, četvrti posvađani sa svima ostalima... Ukratko, vreme je za novi pristup. Što se mog stanovišta tiče, puna podrška studentima i logistička pomoć za učešće na izborima. To bi trebalo da bude agenda opozicije u narednom periodu. Jedinstvo u borbi i operativna saradnja na terenu, uz medijsku podršku. Dakle, aktivistička potpora zajedničkom cilju i žrtvovanje stranačkih interesa. Da li će se to tako i desiti kod svih stranaka, lično sumnjam. Uostalom, to je njihova politička, strateška i, pre svega, moralna odluka.

Jedinstvo u borbi i zajednički cilj

Iz svega napisanog, lako se može izvesti zaključak po meri očekivanja šire javnosti. Studenti su stekli većinsku podršku građana Srbije, oni su postali politički subjekt koji će učestvovati na izborima. Ipak, sam studentski pokret kao formalna organizacija moraće da se ozbiljno suoči sa celokupnim teretom učešća na izborima, od predizborne kampanje na terenu do kontrole izbora na svakom glasačkom mestu. Zato će im biti potrebna ogromna pomoć u svim gradovima i opštinama, naročito u manjim mestima i lokalnim zajednicama gde nema studenata. Ko će vršiti selekciju, obuku i validaciju kontrolora? Da li će biti dovoljno studenata za sve ove terenske aktivnosti? Po svoj prilici, biće neophodna pomoć od strane različitih građanskih i aktivističkih grupa, zborova građana i opozicionih stranaka. Jedini kriterijum za saradnju sa političkim aktivistima trebalo bi da bude dosadašnji rad i kredibilitet u javnosti, kao i jasan otklon prema vladajućim političkim strukturama. U manjim sredinama takva podela nikad nije crno-bela i tu je neophodna pomoć sa terena, uspostavljanjem mreže poverenja među lokalnim aktivistima i organizacijama. Takođe, nije dovoljna samo kampanja na mreži. Za stariju populaciju, koja je digitalno slabo pismena, moraće se raditi i terenu, kao i kroz organizaciju lokalnih tribina, gostovanje na lokalnim medijima i slično.

Sve u svemu, jedinstvo u borbi, snažna organizacija i zajednički cilj. Sve ostalo što vodi u podele i kopanje rovova u javnosti, nepotrebno je rastakanje i gubljenje vremena i energije. Lično verujem da je pobeda studentske liste na izborima izvesna, kao i spremnost građana Srbije da tu izbornu volju odbrani na ulici. Ukratko, drugu zemlju nemamo. Ili ćemo se svi zajedno izboriti za promene ili ćemo se predati i nestati kao društvo. Dakle, samo borbeno do kraja, do konačne pobede nad zlom! Živeli!