Građanine pokorni, kad, ako ne sad?

Tribina na temu slobode medija, Pirot 25. 2. 2026.

 

U ovom političkom trenutku, mišljenja sam da su tri osnovna pitanja o kojima se mora razgovarati u kontekstu parlamentarnih izbora koji će, po svemu sudeći, biti presudni za budućnost i odrediti razvoj Srbije u narednima decenijama. Prvo je pitanje kvaliteta organizacije studentskog pokreta u Srbiji, trenutno najozbiljnije političke snage i najopasnijeg protivnika režima Srpske napredne stranke. Drugo pitanje je uloga političke opozicije u ovom rovitom kontekstu i treće je šira građanska participacija u aktuelnim političkim procesima. Smatram da je od suštinske važnosti kako se ova tri segmenta naše stvarnosti slažu u mozaik aktuelne borbe za oslobađanje našeg društva od diktature narko kartela na vlasti.

Studentski pokret - između utopije i stvarnosti

Sagledavajući trenutnu političku situaciju u Srbiji, ne mogu se oteti utisku kako priča oko učešća studentskog pokreta na predstojećim parlamentarnim izborima svakim danom postaje složenija i izazovnija. U ovom trenutku, zaista nisam siguran kakvo je raspoloženje među samim studentima koji su ostali aktivni u političkoj artikulaciji svog protesta i koliko njih je ostalo delatno u ovoj borbi? Da li je možda nastupio trenutak da se obelodane bar neka od imena sa studentske liste, u cilju vrednosnog i programskog profilisanja suštine studentske borbe? Takođe, jasno je i to da, kakva god da je aktivistička baza samog studentskog pokreta, nikakva izborna pobeda neće biti izvesna bez saradnje sa građanima i aktivistima širom Srbije. I tu dolazimo do prvog paradoksa. Inicijalno ograđivanje od uticaja stranaka opozicije jeste značilo puno u idealizaciji studentskog pokreta i njegovoj izvornoj čistoti, koja je kod većine građana stvorila svojevrstan mit o studentima herojima koji se hrabro suprotstavljaju kordonima policije, dok sve to građanin pokorni iz svoje foteljaške ležernosti prati na svom LCD ekranu i lajkuje na društvenoj mreži. Pljuvanje po mrskoj opoziciji takođe je deo istog socijalnog miljea, gde (malo)građanin dobija svoj alibi za nesuočavanje sa sopstvenom neodgovornošću za svoje političke izbore u prošlosti.

Dakle, studenti ako žele da budu uspešni u svom delovanju, moraju već sada politički da mapiraju celu Srbiju i krenu u ozbiljnu selekciju građana za kontrolore, koordinatore, članove mobilnih timova, biračkih odbora... Studentski pokret nema svoje lokalne odbore ni povereništva, tako da je volens-nolens, u lokalnim sredinama primoran na saradnju sa pokretima, strankama, aktivističkim grupama, zborovima građana. Ne vidim na koji drugi način oni mogu da odgovore izazovima ozbiljne organizacije na terenu ako nemaju svoje ovlašćene predstavnike, uključujući i svu neophodnu logistiku, bezbednosnu, medijsku i tehničku podršku, kadrove i infrastrukturu. Jedno je operativa iz većih gradova i univerzitetskih centara, nešto sasvim drugo kad odete u zabačenu mesnu zajednicu neke skrajnute opštine na jugoistoku Srbije. Bez prave lokalne podrške i organizacije ljudi na terenu, iluzorno je očekivati da će kvalitet kontrole izbornog procesa biti na očekivanom nivou.

Dakle, da zaključim, kao što sam protiv toga da se studentski pokret napada i pljuje od strane raznih zlonamernih (naprednih i opozicionih) botova na mreži, isto tako sam protiv ideje o nekritičkoj idealizaciji studenata do nivoa političke utopije jer se iza toga krije apolitički konformizam većine, kao i realna opasnost da studenti ne uspeju sami da dosegnu onaj nivo organizacije koji pobedu na parlamentarnim izborima čini izvesnijom.

 
Opozicija u raljama studenata

Teško vreme za matorce iz opozicije, prijatelju moj. Istina, od početka studentskog i građanskog protesta, mada su njemu prethodili i borbeniji nastupi nekih političara, opozicija je u nebranom grožđu. Ako se tome pridodaju i poslovično negativne mantre koje režimska propaganda godinama ispaljuje prema liderima opozicije, ispada da je politika na ovim prostorima jednaka najstarijem zanatu. Ipak, kakva god da je opozicija u ovom trenutku, neki oblik saradnje sa studentima mora da postoji iz pomenutih logističkih razloga. Zbor građana Pirota upravo i jeste nastao na temelju ideje o saradnji i direktnoj podršci studentskom pokretu. Taj isti recept, kako god se on formalno krstio, može da funkcioniše svuda u Srbiji.

Drugo, da li parlamentarna opozicija treba da učestvuje na budućim opštim izborima, tema je koja opseda sve domaće medije. Da me neko to pitao prošle godine u jeku protesta, potpisao bih bez razmišljanja jednu antirežimsku listu i referendumski pristup. Danas, međutim, s utiskom splašnjavanja protestnog raspoloženja, mišljenja sam da treba najpre konsultovati sva ozbiljna istraživanja javnog mnjenja i prema tome donositi odluku. Nije neka novina ako ponovim mišljenje nekih analitičara o tome da bi opozicija mogla da izađe na izbore u najviše dve ideološki kompaktne kolone. Jedna proevropska lista (građansko-liberalna, ako to uopšte postoji), druga konzervativno-suverenistička (desničara ionako ima za izvoz). I da bi te liste u postizbornom periodu mogle da posluže kao koalicioni partneri u slučaju da studentska opcija ne osvoji sama više od polovine mandata. Kako god, podrška studentima mora da bude prioritet svih aktivističkih subjekata i samim tim mora postojati saradnja u čitavom političkom procesu svrgavanja režima SNS-a sa vlasti. Uostalom, možda je poslednji slučaj lokalnih izbora u Kuli, gde opozicija nije mogla da skupi ni petsto glasova za samostalan izlazak na izbore, pokazatelj upravo toga kakvo je stanje svesti u društvu i koja je politička snaga iznad pojedinačnih stranačkih interesa. Da li je to pravedno prema nekim pokretima i aktivistima opozicije koji su krvarili u prošlosti, jednostavno nije nešto što zanima poslovično nesolidarne građane Srbije.

 
Što se pak lokalne opozicije u Pirotu tiče, moram da iznesem svoj lični stav. Kao nestranačka ličnost i kao neko ko je bio među najaktivnijim odbornicima na lokalu, moram da priznam da sam razočaran svim političkim liderima opozicije na lokalu koji su se već posle izbora sklonili od borbe, razbežali ili ućutali... Planiram da se ovim fenomenom neozbiljnosti lokalne opozicije pozabavim analitički podrobnije u svom narednom tekstu. I to ne da bih nekoga javno napadao ili nipodaštavao, pošto javno targetiranje nikada nije bio moj stil, nego da bih ukazao na greške i zablude opozicije koje ne bi smele da se ponavljaju u budućnosti. Ovde bih samo dodao da je velika sramota svih tih lidera i većine odbornika koalicije “Pirota protiv nasilja” koji se nisu udostojili ni pojavljivanja na poslednjoj tribini u organizaciji  studentskog pokreta iz Niša. Da li to znači da ih više ne zanima aktivna podrška studentskom pokretu ili im je tema slobode medija previše “košer” u izbornoj godini, tek pitanje je za sve one koji su svojim profilnim slikama ukrašavali poslednju listu odbornika najveće opozicione grupacije u gradu.

Građanine pokorni, kad, ako ne sad?

I na kraju ove kolumne, uz par socioloških uopštavanja, postavio bih i pitanje  građanima. Pošto me populističko povlađivanje većini nikada nije zanimalo u javnom prostoru, zaista, da li se lepo osećaju kod kuće dok kibicuju na TV-u kako policija mlati i hapsi poljoprivrednike, onako kako je onomad krvoločno tukla i privodila studente i građane? Da li zaista mislite da će vas vaše ćutanje i konformizam spasiti od svih negativnih posledica ovog političkog sistema, ukoliko se u dogledno vreme ne dese promene u vrhu države? Da li vas uopšte briga što čitavi delovi Srbije, uključujući i jugoistok, nestaju usled ekonomskih migracija i negativnog prirodnog priraštaja? Da li vam je lepo dok vas bahati vozači gaze po ulicama i za to ne odgovoraju na sudu? Kada policija ne hapsi kriminalce i narko-dilere koji su  postali nova biznis elita i najbolji saradnici političara na vlasti? Kada gradonačelnik zapošljava svog sina u javnom preduzeću, dok vaše dete posle završenog fakulteta mora godinama da čami na birou  rada kao nezaposleno lice? 
 
Građanine, pokorni, kad, ako ne sad? Ako misliš da će se drugi izboriti za tvoju slobodu, onda sedi i seiri nad svojom (ne)srećom. Ako misliš da će biti dovoljno samo to da zaokružiš broj na glasačkom listiću, grešiš. Ova će se izborna pobeda na kraju braniti na ulici. Nikakvi izbori neće oboriti ovaj režim, ali će ga ozbiljno poljuljati. To da li će on konačno i pasti, zavisiće samo od masovnosti građanske pobune, dakle, od vaše odlučnosti da branite svoju slobodu i na ulici.

Dakle, moja lična poruka svima, uzmite se u pamet! Pomozimo studentima da se svi skupa izborimo za početak promena u Srbiji.

Izgovora više nema, svi alibiji su potrošeni, vreme je odavno iscurilo...