Pod staklenim zvonom

Foto: ZGP

Povod za pisanje ove kolumne je dvojak. Najpre, to je medijska slika proslave desetogodišnjice dobijanja statusa grada, svečanosti koja je održana u Staklenoj sali Multifunkcionalnog kulturnog centra. Ovo poslednje je zvaničan naziv zdanja renoviranog bivšeg Doma Vojske u Pirotu. Atribut multifunkcionalnosti valjda podrazumeva smeštaj ne samo prostorija Narodne biblioteke Pirot, nego i sportskih klubova, Turističke organizacije Pirot, IT firmi i koječega. Staklena sala tek daje poseban kristalni doživljaj glamura naše nove političke kaste (multikoruptivno-klijentelističke), koja nam kroji kapu evo već deceniju i po u Pirotu. Drugi povod za pisanje ove kolumne je ocena antirežimskog delovanja svih ostalih aktivističkih i političkih subjekata u gradu, te posledično i pitanje gde su svi ti borci za demokratiju kad se branila izborna volja u Knjaževcu i ostalim gradovima na lokalnim izborima širom Srbije? 

Tante za kukuriku sa prizvukom Evrope

Da, tako je, Pirot je evo već deset godina sa statusom grada, a naša najveća politička persona se već čitavu deceniju prpošno potpisuje kao gradonačelnik. To što su neki smutljivci pokušavali da ga predstave kao kradonačelnika em nije lepo, em nije u skladu sa pravilom jednačenja po koruptivnoj zvučnosti. Naš Vasica (u dubini duše ostao obor-knez), toliko je zadužio nas nezahvalne Piroćance da je Istorijski arhiv Pirota morao za ovaj jubilej da odštampa monografiju o tome kako se Pirot za poslednjih dvadeset godina transformisao od obične varošice u moderan grad sa “prizvukom Evrope”. Tako izjavi gradski pastir na samoj svečanosti: “sa prizvukom”. Ja, evo, isturio glavu kroz pendžer i naćuljio uši. Pokušavam da detektujem taj frekvencijski opseg “prizvuka Evrope”, ali godinama čujem samo blejanje javnosektoraškog stada i čobansko (vasićevsko) zvono koje pohodi ešalon sitnošićardžijskih funkcionera. Obaška, ovih dana čitam u medijima kako je Evropska unija spremna da uskrati Srbiji finansijska sredstva u iznosu od milijardu i po evra, te se pitam da li će taj prizvuk na kraju postati jecaj na pragu čujnosti?

Da li je prizvuk Evrope u tome što se mimo svih demokratskih principa u politici, vlast skoncentrisana u rukama jednog samodršca nije menjala više od dve decenije, kao i to što je za sve to vreme etabliran najgrđi oligarhijski zbirut’k sa kupljenim diplomama, počev od konobara, trgovaca, železničara, pumpadžija, masažera, pravnika sa Temua i mnogih drugih koja su svoja časna zanimanja “unapredili” da bi postali rijaliti elita na vlasti?

Da li je prizvuk Evrope u tome što se za ovih dvadeset godina iselilo preko trećine lokalnog stanovništva i dok se poslovi za preživljavanje traže preko malih oglasa na društvenim mrežama a za to vreme naša gospoda na vlasti zapošljava svoju decu u javnim preduzećima? Evropski, zar ne? Posebno što se u tim javnim preduzećima promoviše politički feudalizam sa sendvičarsko-vazalnim odnosima i partijskim velikašima koji su duže na javnim funkcijama od nekih srednjovekovnih vladara. Treba li spomenike da im dižemo ispred matičnih javnih preduzeća, memorijalne centre i mauzoleje?

Da li je prizvuk Evrope i u tome što se gaze sve evropske vrednosti pravne države, slobode medija i izborne demokratije a istovremeno se koristi novac iz pristupnih fondova Evropske unije za renoviranje javnih objekata i predstavljanje grebatorskih poduhvata zaslugom lokalne vlasti? Šta bi sa kupovinom privatne kuće prekoputa Sportske hale “Kej” novcem EU, da li je zamenik gradonačelnika (obor-knežević) i to “priveo novoj nameni”, ovog puta Džob info centru?

Gde je Evropa u svemu tome, gospodo sa vlasti, za sve pojave nameštenih javnih nabavki, zloupotrebu službenog položaja, privatizaciju javnog interesa i sistematsko potkradanje budžeta? Da li je Evropa i u tome što se umesto političkog pluralizma i društvenog dijaloga promoviše kult ličnosti i autokratija, sa bezuslovnom podrškom vrhovnom vođi koji na dan izbora izvodi svoje naoružane falange kriminalaca da tuku građane i studente pred očima organa reda?

Da li ste gospodo iz lokalne vlasti, svesni da onog trenutka kada izgubite vlast, kreće lustracija i utvrđivanje krivično-pravne odgovornosti za sve što ste radili protivno zakonu dok ste bili na vlasti? Srpska napredna stranka tada više neće postojati u političkom životu Srbije, nemojte samo da pričate kako vi ništa o tom državnom kriminalu niste znali, kako ste bili samo male đokice i đokonde u ovom nakaradnom mafijaškom sistemu?

Bez trulih kompromisa

I da se opet ne bi začinjao novi začarani krug autokrate i podanika, gospodo iz opozicije ― bez trulih kompromisa, molim. Ovo se pre svega odnosi na sve stranke i pokrete opozicije koje pretenduju da budu vlast. Valjda ste nešto naučili iz bauljanja po političkoj kaljuzi autoritarizma u poslednje dve i po decenije. Svi oni bivši funkcioneri koji su bili deo tog sistema a znali su u čemu saučestvuju, ne mogu da budu autentični opozicioni delatnici koji će sutra, snagom svog ličnog integriteta i političkih uverenja, menjati ovaj sistem. Prosto i jednostavno. Ne postaje se opozicija režimu onog trenutka kada vas režim izbaci iz svojih toplih legala. Takođe, nama nije potrebna opozicija koja će sutra biti padobran aktuelnoj vlasti. Napisao sam to više puta javno ― potrebni su nam novi ljudi koji će biti nosioci promena u budućnosti, a ne politička reciklaža.

Drugo, po mom dubokom uverenju, jedina autentična opozicija jeste ona koja se kalila u borbi na terenu. Lepo je pisati statuse na mreži i vojevati bitke na Fejsbuku, prodavajući patetiku za lajkove. Nešto sasvim drugo organizovati aktivnosti i pružiti konkretnu podršku na terenu. Šta je radila lokalna opozicija u poslednjih godinu dana? Koliko je mobilnih timova poslala opozicija da pomogne studentskom pokretu na skoro održanim lokalnim izborima u Srbiji i zašto nijedan? Koliko je opozicionara iz Pirota išlo da pruži podršku građanima Dimitrovgrada u borbi protiv otvaranja rudnika Mazgoš? I da ne nabrajam razne druge okolnosti delovanja na lokalu u kojima se jasno videla razlika između aktivističke borbe  s jedne strane i salonskog oportunizma (digitalnog mučeništva) s druge.

Ako je cilj zaista promena čitavog vrednosnog sistema na kojima počiva ovaj politički režim, onda gospodo iz političkih stranaka i grupa građana, krajnje je vreme da se uozbiljite. Lično, podržavam svakoga ko se iskreno bori protiv ove vlasti, ali ta borba mora da bude vidljiva i prepoznata u stvarnosti. Ujedinjenje opozicije ― da, ali na principima aktivističke borbe, nove političke platforme i direktne podrške studentskom pokretu. Sve ostalo je kalkulantski oportunizam salonskih političara. Uostalom, vreme će pokazati ko je šta radio na terenu a ko je ribario na mreži. Predosećam da će razni politički paraziti izglavinjati iz svojih stranačkih prostorija i zatrčavati se ka studentima kao zombiji ka preživelima iz niskobudžetnih holivudskih filmova. 

Iskreno se nadam da dolazi vreme promena. Izbori za narodne poslanike, kao i predsednički, biće uvod u razvlašćivanje ovog političkog režima i rušenje kulta ličnosti vođe. Šta će potom ostati na razvalinama tog sistema, ostaje tek da se vidi. I, posledično, taj veliki talas promena iz prestonice zaljuljaće i našu palanačku žabokrečinu. Da li će tada građana Pirota preuzeti odgovornost za temeljne promene ili će po sili endemskog mentaliteta, političke stranke samo presvući košuljicu ovog koruptivnog sistema, pitanje je za sve. Da li će se po rečima počivšeg Duška Vujoševića “ovo zlo jednom lane zvati” ili ćemo i dalje bauljati pod staklenim zvonom sistema i biti nemi svedoci sopstvenog nestajanja.

Pitanje je lične hrabrosti i građanskog samopoštovanja.