 |
| Foto: ZGP |
Piše: Tomica Ćirić
Čorbica sa crevcima
Zamišljam tog tunjavog premijera Macuta kako dan posle mafijaškog ubistva kusa čorbicu i unjkavo duva u tanjir u restoranu 27 na Senjaku. Konobar se uzvrpoljio, čigrast u servilnosti, doliva belo vino Macutu preko ramena, Sovinjon fruškogorskih vinarija, bela maramica preko podlaktice, tepa mu za vrat ko gugutka. Dotle se Đuro raskusao kao Terens Hil iz špageti vesterna s početka 70-ih. Čistačica, neka debela Đokonda sa Čubure, zabacila mop za podove ko koplje Đuru pod stolicu, jerbo veče pre toga upucan krimos za susednim stolom. Obaška što je tom mafijaškom obračunu prisustvovao lično i načelnik beogradske policije, treći cajkan u hijerarhiji i bivši savetnik predsednika Republike Srbije u borbi protiv kriminala i korupcije. Taj pak ordenjem okićeni murjak, videvši šta se desilo za njegovim stolom, priseti se starog vojvođanskog bunara iz detinjstva, te ljubazno zamoli svoje obezbeđenje, sve časni policajci od poverenja, da iznesu truplo do gepeka. Sve se to desilo naočigled gostiju restorana, koji su valjda mislili da je posredi filmski spektakl, te su od udivljenja na kraju scene spontano aplaudirali akterima senjačke epizode. Nije isključeno ni da je načelnik, u znak dobre volje, na kraju poručio turu pića za sve goste kafane, te da se pevalo i igralo do kasno u noć.
Na stranu slikovita narativnost, zaista, da li je moguće da živimo scenario krimi filmova, nalik recimo danskoj trilogiji “Pusher” iz druge polovine 90-ih ili epizode poznate mafijaške serije “Hobotnica”? Da li je moguće da se ovakvo ubistvo na javnom mestu, u koje je neposredno upleten vrh beogradske policije, tri dana krije od očiju javnosti a da dan posle mafijaškog zločina premijer jedne zemlje odlazi na ručak u pomenuti restoran? I da nam posle trećeg dana, kada je ceo slučaj već obelodanjen na mreži i nezavisnim medijima, predsednik ove mafijaške države drži predavanje o svemu i svačemu, javnom moralu, kačkavalju i vojnoj muzici, zajapuren i kolektivno lud.
I da li, posle svega, uopšte ima normalnog građanina Srbije (gde pod normalnošću podrazumevam barem sedam razreda osnovne škole i intuitivnu sposobnost muzičkog razlikovanja Mika Džegera od Jelene Karleuše), koji ne vidi da je srpsko društvo potonulo u živom blatu sistemskog kriminala i koupcije. Da ne spominjemo spoljni dug zemlje koji je na kraju prošle godine zvanično iznosio 39,5 milijardi evra. I najbanalnije zapažanje, da li se običan građanin Srbije oseća bezbednim u zemlji u kojoj se zataškavaju najteža ubistva, u kojoj se poslovično vrše opstrukcije sudskih postupaka od strane izvršne vlasti i gde su javna politika, policija i kriminal odavno postali tri glavna pipka hobotnice koja guši državu i društvo.
Kosovski božuri studentskog pokreta
S druge strane, još se nije ohladila čorba Đura Macuta, kad obznaniše studenti iz Kragujevca u kišnu nedelju gromopucatelno Memorandum-dum o Kosovu. I dobih momentalno medijsku gorušicu, naplavinu blage, stomačne jeze kao da sam pohodio inkriminisani senjački restoran u vreme ubistva. I zaista, svako u Srbiji ko ima dovoljan broj godina a da pri tome nije dopustio da bude lobotomizovan režimskom propagandom, setio bi se zloglasnog Memoranduma SANU iz 1986. kao i celokupnog šovinističkog ludila koje je prethodilo raspadu tadašnje države. Čemu onda služi ovakva objava studentskog pokreta i šta ona zapravo znači? Da li studenti zaista misle da će njihovi izabrani predstavnici sa liste da vrate Kosovo u ustavne okvire Srbije ili je posredi samo jeftin predizborni marketing? Da li neko posle svega stvarno misli da će se Kosovo i Metohija odreći svoje faktičke nezavisnosti i pripojiti Srbiji? I da li studentski pokret na toj ideji treba da gradi svoj identitetski i vrednosni temelj u promeni sistema ove vlasti? Zar nas nije ta nacionalistička politika iz 90-ih, sa socijal-radikalskom kleptokratijom na vlasti, najpre uvela u krvave ratove na Balkanu, od gazimestanske besede poslednjeg komunističkog diktatora u Evropi koji se nalickao rakijskog nacionalizma, preko opozicije koja je vrednosno taljigala u istom blatu (samo antikomunističkom), te raznih Koštunica, Tadića (kohabitacija=rehabilitacija), Nikolića i Vučića... Zar nismo ništa naučili iz istorije na ovim prostorima i koliko je skupa cena zloupotreba mitoloških zaveta sa kosovskom tužbalicom kao glavnom melodijskom linijom svih vokalnih aranžmana u politici u poslednje tri decenije?
Zar nije očigledno da je ova vlast upravo na polju političke desnice podjarmila opoziciju, od Milice do Jeremića, POKS-a i Dveri, čak su i udbini sindikalisti postali kosovski mučenici, raznih Nestorovića i ostalih šahovskih piona Vučićevog režima. Zar nije ova vlast napumpala isti takav kosovski nacionalizam, kroz jeftine navijačke kardiografite (Kosovo je srce Srbije), potom kroz vikend terorizam u Banjskoj, da bi na kraju završila sa kontejner-patriotizmom na administrativnoj granici sa Kosovom. Ne postoji veći politički mazohizam ni poniženje od ogrtanja zastavom predsednika u odevnom stilu ponča ili kontraparola studentskom aktivizmu u vidu transparenta: Srbija pobeđuje!
I kad je sve jasno i sve se ponavlja kao na traci, čemu onda takvi memorandumi osim ako nije reč o podilaženju onom delu glasača čiji su mozgovi centrifugovani zvaničnom spin-propagandom? A opet, zar studenti kao nova društvena i politička elita ne treba da nose kvalitativno novu viziju razvoja Srbije utemeljenu na drugačijim vrednosnim perspektivama u razumevanju politike i njenih ciljeva?
Kao neko ko podržava studentski pokret i razume potrebu za nacionalnim jedinstvom, nadam se samo da postoji racionalni okvir u sadašnjem i budućem delovanju što studenata u blokadi, što njihovih izabranih predstavnika u postnaprednjačkoj eri. Bojazan da će se po padu ovog režima studentska lista, usled svoje ideološke heterogenosti, raspasti na puno malih frakcija i postati ono što je danas aktuelna opozicija u Srbiji - samo tapiserija lepih želja, bez jasne unutrašnje i spoljne politike, kao i prioriteta za dan posle. S druge strane, želim da verujem kako je ovakav studentski memorandum danak neiskustvu i ventil iracionalnosti koji samo jedna manja grupa studenata pokušava da prokrijumčari u javni politički prostor, nešto što u konačnici ne znači ništa, mastilo koje isušuje papir a ovaj se nalik pepelu osipa u vremenu.
Naposletku, smatram da je osnovni uslov upristojavanja naše društvene scene makar mogućnost zamišljanja situacije u kojoj premijer može slobodno da ušeta u neki restoran i da ruča na miru, neopterećen spoznajom da je neko veče pre toga izvršio monstruozni zločin u objektu u kome obeduje. I za tu mrvicu normalnosti se treba, memorandumski ili ne, izboriti na izborima i povodom njih.
Uzgred, šta bi sa datumom raspisivanja izbora u Srbiji, dragi Oskare, zna li se šta?
Коментари
Постави коментар