Kakav će biti ishod protesta?

Studentski marš Pirot-Niš

Piše: Tomica Ćirić

     Prošlo je već šest meseci od početka studentskih protesta. Vreme koje su obeležile protestne šetnje, blokade, marševi i masovni skupovi protiv vlasti. Nalik polugodišnjem parastosu naprednjačkoj vlasti, koja je samu sebe sahranila sa padom nadstrešnice u Novom Sadu. Period u znaku spontanog iskliznuća iz koloseka prividne normalnosti, kada je svima postalo jasno da su institucije ovog sistema samo kozmetički šminkeraj kleptokratske družine na vlasti. Studenti su svoje zahteve urezali u samu srž koruptivnog sistema i od tog trenutka svakome je jasno da će se ova borba voditi do kraja. Za sve to vreme nije bilo opštine i grada u Srbiji koji nisu protestovali, a u većini ovih mesta i danas je aktivan duh otpora. Ipak, zdravorazumski je pitati se dokle će sve to trajati, odnosno kakav će biti ishod ovih protesta?

     Na prvo pitanje domišljam da bi sami studenti plenumski unisono odgovorili da će pobuna trajati do ispunjenja svih njihovih zahteva. To može da znači i to da će trajati dokle god bude aktivnih protestanata. Drugo je pitanje da li je ova vlast toliko ugrožena do te mere da joj preti skori slom? Jasno je da su ovi protesti ozbiljno poljuljali stabilnost ovog sistema, kredibilitet Srpske napredne stranke koja po istraživanjima javnog mnjenja beleži najveći pad, takođe i poziciju Srbije u međunarodnim okvirima, ako se pod time ne podrazumevaju samo „standardi“ u ispunjenju tzv. „litijumske demokratije“. Ne treba zaboraviti da je studente u Strazburu dočekalo svega troje evroparlamentaraca od preko sedamsto poslanika. Nije da su se nešto evropski poslanici pretrgli od podrške našoj studentskoj delegaciji. Sve to skupa govori da je Srbija kao zemlja u ozbiljnom problemu. Iznutra, razjedena korupcijom i državnim kriminalom, spolja tretirana kao kolonijalni posed globalnih interesnih sfera. Ništa novo, rekli bi istoričari, samo mi se čini da je manevarski prostor za unutrašnje promene van sistema zarobljenih institucija jako sužen i da je ova pobuna možda i poslednja prilika da Srbija iskorači iz autoritarnog mraka ovog političkog režima. U suprotnom, bojim se da nam preti beloruski model, trajno otpisani izvan bedema Evropske unije, sa novim talasima ekonomske migracije i depopulacijom lokalnog stanovništva. „Win-win“ situacija za ovakvu vlast. Ne moraju da ispunjavaju standarde ni u čemu, mogu da pljačkaju svoj narod do gole kože, a za sve to dobiće topao prijem i aplauz evropskih i svetskih zvaničnika.

Srbija je pumpala 15-og marta na Slaviji

     I tu dolazimo do suštine studentske pobune. Kako doći do raspleta koji bi zadovoljio studente i građane, dakle sve one koji protestuju u ime principa demokratske obnove institucija ovog društva? Dva su moguća razrešenja ove krize. Prvo, koje bi podrazumevalo nasilnu smenu režima sa ulice, čini mi se u ovoj situaciji manje verovatnim. Razloga je više a pokazalo se na primeru 15. marta kada imate više stotina hiljada ljudi na ulicama kako je vlast, igrajući upravo na kartu nasilja, pokazala da računa na represivni scenario čim je angažovala parapolicijske i huliganske strukture iz cele Srbije. Ne zaboravimo ni zvučni top, vrhunsku meru besramnosti kada je ovo zabranjeno oružje upotrebljeno protiv mirnih demonstranata u trenutku komemorativne ćutnje. Drugi razlog je, svakako, gandijevska priroda studentskih protesta, čija miroljubivost nijednog trenutka nije dovedena u pitanje. Treći razlog je taj, da čak i ako bi se odjednom probudila neka „revolucionarna“ žestina u protestima, moj je lični utisak da je sprsko društvo toliko razbijeno, bez svesti o opštoj solidarnosti i zajedničkoj borbi, da bi to bio više uvod u vanredno stanje sa nesagledivim anarhičnim posledicama nego što bi rezultiralo nekom političkom agendom u pravcu institucionalne smene vlasti. Nešto slično se pokazalo tokom neuspelih generalnih štrajkova. Izgleda da su različiti društveni slojevi postali toliko nedodirljivi sa zjapećim ekonomskim razlikama u statusu različitih društvenih grupa, dok su lični ćar i oportunistička sebičnost obrisali socijalnu etiku poništivši svaku empatiju. Upravo je iz tog razloga ova studentska pobuna važna jer njihov dugoročni cilj nije drobljenje već razbijenog mozaika našeg društva, već njegova institucionalna restauracija i ozdravljenje.

     I na kraju, možda je ono što se ovih dana desilo u Kosjeriću, maloj varoši u Zapadnoj Srbiji put kojim treba ići u rešavanju ove krize. Studenti su u ovoj opštini predložili jedinstvenu građansku listu u borbi protiv vladajuće kaste. Dakle, lista koju bi podržali sami studenti sa svim relevantnim građanskim, aktivističkim i političkim subjektima, kojima je iskreno stalo do suštinskih promena u našoj sredini. Sigurno da bi takva lista bila poželjna najviše na budućim republičkim izborima, a nešto slično su plenumski izglasali i novosadski studenti sa zahtevom za vanredne parlamentarne izbore. Znam unapred da će javiti otpor među svim stranačkim liderima kojima je partijaštvo i pumpanje ličnog rejtinga važnije od sistemskih promena. Za sve njih potrebno je samo ogledalo javnosti i transparentna poruka da je ova borba iznad ličnih funkcija i pozicija u sistemu buduće vlasti, ali da su za to potrebni i novi ljudi u prostoru javne politike, građani sa ličnim integritetom, intelektualnim i profesionalnim kvalitetima koji su prepoznati u svojoj lokalnoj sredini.  

     Negde na početku ovih protesta, sagledavajući različite mogućnosti raspleta, pisao sam o tome kako bi bilo idealno kada bi studenti svojim delovanjem katarzično pročistili celu javnu političku scenu u Srbiji. Iako je ta ideja tada delovala utopistički (sasvim u duhu naziva ove stranice), lično verujem da ukoliko se svi ujedinimo u ovoj borbi koju su studenti započeli, Srbija se može istrgnuti iz čeljusti naprednjačke nemani. Ukoliko se, pak, budemo između sebe delili i svađali, ova će borba biti uzaludna a mladost ove zemlje će biti raščerečena i generacijski zbrisana zarad opstanka mafijaške hobotnice na vlasti.

     Izbor je na svima nama.