Piše: Tomica Ćirić
Uvek je nezahvalno pisati o medijima na lokalu. I to najviše stoga što se tu uvek prepliću politički interesi aktuelne vlasti sa ciljem kontrole medijske scene, lični i finansijski interesi vlasnika medija i novinara, kao i kontrateža svemu tome u vidu zakonom definisanog opšteg interesa javnosti da bude pravovremeno i objektivno informisana. S tim u vezi a povodom dodele novca na poslednjem konkursu za sufinansiranje medija na lokalu, iznosim nekoliko kritičkih zapažanja o radu lokalnih medija i njihovom finansiranju:
• Novinari u većini lokalnih medija plate nisu dobijale mesecima. Ispada da je ovaj konkurs za raspodelu narodnog novca i dalje neka vrsta indirektne socijalne pomoći zahvaljujući kojoj ti ljudi ne bi završili na ulici? Kako se do toga došlo i ko je za to odgovoran, pošto je većina lokalnih medija u privatnim rukama? Prvobitna intencija ovog konkursa u celoj Srbiji bila je da se mediji pomognu s obzirom na njihov nepovoljan ekonomski položaj na tržištu, a sve u cilju zaštite javnog interesa u oblasti informisanja, te da se u perspektivi smanji negativan uticaj politike na medije. U stvarnosti, sa jačanjem autoritarnih tendencija vlasti, desio se upravo suprotan efekat. Konkurs se koristi kao ucenjivačka poluga za nagrađivanje poslušnih i kažnjavanje nepodobnih medija, dok je kvalitet javnog informisanja vidno degradiran kao i cela novinarska profesija.
• Rad gradskih televizija. „Televizija Pirot“ je u vlasništvu kontroverznog biznismena bliskog SNS-u, koji je kupovinom desetine lokalnih medija širom Srbije ugasio lokalni medijski prostor u pogledu kritičkog izveštavanja i objektivnosti. Inače, 13 televizija u vlasništvu tajkuna Radoice Milosavljevića su za petogodišnji period dobili preko 3 miliona evra iz budžeta, prema pisanju kritičkih medija. Druga televizija, „Pi kanal“ služi samo kao medijska dekoracija, a za to zalivanje fikusa na lokalnoj medijskoj sceni dobija novac po dvostrukom aršinu – i za rad televizije i za rad portala, u oba slučaja bez profesionalnih medijskih sadržaja. Takođe, u finansijskom izveštaju o radu lokalnih javnih preduzeća uvek postoji rashodovna stavka od pola miliona dinara za oglašavanje. Gde odlazi taj novac i zašto se oglašavaju javna preduzeća koja su monopolisti, poput „JKP Toplane“ ili „JKP Vodovoda i kanalizacije“ i ostalih, možemo samo da pretpostavimo?
• Rad lokalnih portala. Samozvane „Pirotske vesti“ kao jedan propagandističko-režimski solo projekat, sa amaterskim tekstovima i bez novinarske kredibilnosti. Drugi je „Pirot plus online“, sa značajnijim uporištem u javnom mnjenju i povremenim iskoracima u kritičko novinarstvo, jedini koji je u kontinuitetu pratio studentsko-građanske proteste i o njima izveštavao na svojoj digitalnoj platformi. Ipak, stičem utisak da je glavni sukob sa predstavnicima vlasti uvek oko raspodele novca, a ne oko suštinskih pitanja slobode medija, profesionalnosti i depolitizacije. Takođe, nisam primetio ni na jednom lokalnom mediju da je bilo ko iz najveće opozicione koalicije u gradu ikada bio pozvan na gostovanje na neku od gradskih televizija i portala. Takođe, od velikog broja kolumni koje je pisala moja malenkost, analitičkih tekstova i publicistike, otvorenog pisma gradonačelniku Pirota, čini se da niko od medija nije zainteresovan za njihovo objavljivanje. Izgleda da je istinski politički dijalog onemogućen u ovakvoj teledirigovanoj medijskoj stvarnosti, kutlačarski zavisnoj od budžetskoj kazana. U duhu pomenute metafore, trebalo bi preispitati ne samo dubinu kutlače kojom se grebe po dnu kazana nego i principe raspodele budžetskog pasulja, kao i „oblizivačku“ odgovornost kazandžije. Ostali izmišljeni i fantomski portali poput „Ćilima“ i raznih video produkcija bliskih partijskim interesima vlasti, ne treba ni komentarisati. Takođe i televizija „Zona plus“ u vlasništvu porodice Gašić iz Niša, koja redovno uzima novac iz našeg lokalnog budžeta, kao jedna od mnogobrojnih lukrativnih „zakuski“ za svoj rad.
• Radijski mediji su ugašeni a jedini štampani medij poput „Slobode“ je vremenom postao vintaž ropotarnica, koja u ovom današnjem digitalnom vremenu i sa ovakvim odnosom javne politike prema lokalnom novinarstvu nema šta bitno da ponudi. Između ostalog, ovakav odnos gradske vlasti prema jedinom štampanom mediju govori i o stepenu pismenosti samih funkcionera koji ne čitaju ništa sem menija a kulturna osvešćenost im je na nivou masnog kafanskog vica.
• Zar u jednoj demokratskoj sredini nije moguće organizovati javnu debatu sa učešćem svih direktora i urednika lokalnih medija na temu položaja medijskih radnika i finansiranja medija, tako da svi mogu da iznesu svoje stavove, te da i predstavnici vlasti saslušaju različite argumente u odbranu novinarske profesije i da se javni medijski prostor konačno tretira ne kao do sada, partokratski i komesarski, nego kao javno dobro koje treba negovati i razvijati zarad opštih ciljeva?
• I, možda, najvažnije pitanje: kako pomoći medijima? Po mom ličnom mišljenju, sa promenom vlasti na lokalu, treba ovom pitanju pristupiti temeljno i bez predrasuda, isključivo na osnovu kriterijuma profesionalizma, objektivnosti i poštovanja etičkog kodeksa novinarstva. Drugim rečima, prestati sa finansiranjem propagandnih glasila i fiktivnih portala, kao i televizija iz drugih gradova i raznih opskurnih paramedijskih produkcija. Tako bi se kumulativno uštedelo bar pola novca sa konkursa u ukupnom godišnjem iznosu od 42 miliona dinara (350 hiljada evra), koji se sada baca u bunar. Naposletku, izvršiti temeljnu depolitizaciju javnog medijskog prostora i medije otvoriti za dijalog i pluralizam mišljenja a težiti vrednostima tolerancije, solidarnosti i uvažavanja različitosti na svim poljima. Bez slobode medija i slobodnog izražavanja u javnom prostoru nema ni suštinskog razvoja slobodnog društva niti demokratske kontrole institucija vlasti. Za takvu medijsku scenu se vredi boriti.
Коментари
Постави коментар