Piše: Tomica Ćirić
U susret međunarodnom Danu rada, za koji su studenti u blokadi, uz podršku nekoliko sindikata, najavili veliki protestni skup u Beogradu, ova kolumna će biti posvećena pitanju o tome gde se u Srbiji zaturila tzv. politička levica u ovim dešavanjima? Odnosno suštinsko pitanje ovog osvrta imamo li mi danas u Srbiji levicu i čime bi zapravo ona trebalo da se bavi u ovakvom proključalom društvenom, ekonomskom i političkom loncu?
Svakako, kad spominjem levicu, ne mislim na stranke desnog centra poput socijalista ili politički beznačajna komemorativna udruženja koja panađurski baštine titoističko nasleđe. Ne mislim ni na političke organizacije proizašle iz raspada Demokratske stranke, koja je i sama identitetski lutala između etnonacionalizma i liberalno-građanskog koncepta još od devedesetih, to jest na sve one stranke koje su se sakrile iza nekakvog socijaldemokratskog ili kvazilevičarskog paravana. Stranke poput SDP-a, samog DS-a, tajkunskog SSP-a i drugih koje se godinama bezuspešno dodvoravaju osiromašenoj radničkoj „klasi“, ali i širim građanskim slojevima našeg društva, retorikom predizbornog populizma. Većina tih partija je po nomenklaturi već bila na vlasti i njihov je kredibilitet dodatno poljuljan činjenicom da su u periodu tranzicije demokrate sa svojim kolegama iz liberal-konzervativne stranke „G17 plus“ odgovorni za drugu najveću kriminalnu pljačku ovog društva, pored one ratno-profiterske i švercersko-piramidalne socijalista i julovaca iz 90-ih.
Obaška, među političkim subjektima koje danas koriste ekološku borbu kao osnovu svog političkog delovanja, tu su Ekološki ustanak i Zeleno-levi front, obe parlamentarne stranke u opoziciji. Ekološki ustanak sa jakom aktivističkom bazom pristalica u Pirotu, proistekao iz ekološke borbe pokreta ORSP-a. Ipak, nisam primetio da su ove ekološke politike kod Ekološkog ustanka sinhronizovane sa autentičnom socijalnom borbom, te mi se čini da u našoj javnoj politici još uvek postoji zazor od levičarskih programskih ideja. Takođe zamerka drugim proklamovanim levičarskim organizacijama da je njihova politička agenda previše akademska i salonska, te da se često matrica tribinski pomera od socijalnih ka tzv. identitetskim pitanjima, a da to ne dotiče većinu građana Srbije, a ponajmanje razbijen i obespravljen radnički prekarijat. Neke od minornih, neparlamanetarnih stranaka poput Partije radikalne levice, u čijem je osnivanju i delovanju učestvovao i istaknuti profesor sociologije Jovo Bakić, ne bih posebno komentarisao. Ona je tek nešto više od fenomenološkog incidenta, prosto zato što nema nikakav značaj na političkoj sceni Srbije. Takođe, ne bih posebno pisao niti pridavao značaj tzv. Radničkoj partiji, koja je nastala iz već kontaminiranog sindikalnog miljea i preletanjem par poslanika iz SSP-a u Skupštini Srbije formirala svoj poslanički klub. O njoj već sada kolaju glasine da je svoje potpise širom Srbije skupljala u prostorijama Srpske napredne stranke, tako da je sasvim opravdana pretpostavka da je ona kao i slični politički projekti dirigovana od strane vlasti.
Takođe, iz nekog revizionističkog razloga, koje je promovisala politička desnica na vlasti, nije jasno ni zašto se mi kao društvo stidimo antifašističke borbe u Drugom svetskom ratu, a sve to u susret 9. maju, koji predstavlja značajan datum evropske i svetske istorije? Reč je o veoma važnom vrednosnom pitanju koje identitetski demistifikuje partije lažne levice? S tim u vezi, zašto se mnoge (pseudo)levičarske stranke i pokreti, makar to bili i nominalno, u kriznim periodima i tokom svojih predizbornih nastupa, ponašaju kao klasične desničarske stranke? Desnica je ionako uzurpirala čitav politički prostor još od ponovnog uvođenja višestranačja u Srbiji i iz radikalne desnice se ispilila Srpska napredna stranka upravo s razlogom, jer je zbog svog autoritarnog i nacionalističkog nasleđa iz prošlosti postala idealan sluga za kolonijalnu potčinjenost globalnim silama, a na unutrašnjem planu za sprovođenje gebelsovske kontrole medija, institucija i društva.
Kada bismo tako razmišljali, govorili bismo o tome kako je jedan posto najbogatijih prigrabio, u stvari pokrao u ratu i poraću, sve bogatstvo ili se pretvorio u ono što se nekada zvalo kompradorskom buržoazijom. Klasa je u potpunosti izbačena iz političkog rezoniranja i retorike, a za to su krivi i mnogi nekadašnji lijevi intelektualci i političari koji su opsjednuti identitetskim politikama koje se kod nas svode na etnonacionalnu matricu. (Igor Štiks, Zašto sirotinja na Zapadnom Balkanu više veruje nacionalističkoj desnici nego levici?, Radio Slobodna Evropa)
Ekstremna desnica uvek nudi simplifikovane odgovore i zbog toga je prijemčivija radničkoj klasi. Da li uvek radnička klasa glasa za desnicu? Apsolutno ne. Da li problem rasta ekstremne desnice treba svaliti na leđa radničke klase i upasti u elitistički diskurs o neobrazovanoj i zaostaloj radničkoj klasi? Apsolutno ne. Radnička klasa u našem regionu služila je čitavu deceniju kao topovsko meso u ratovima koji su se vodili na prostorima bivše Jugoslavije, a onda je nakon 2000. godine u vreme tranzicije potpuno ostavljena po strani i niko zapravo nije mario za nju. (Filip Balunović, isto)I time se dolazi do glavnog pitanja ove kolumne. Šta bi ta nova levica danas podrazumevala? Koje su to autentične levičarske ideje i programski ciljevi? Pre odgovora na ovo pitanje, vredi pomenuti neke poražavajuće podatke koje najbolje ilustruju stepen socijalnog raslojavanja i ekonomske polarizacije u našem društvu. Prema izveštaju UNICEF-a od pre neku godinu više od 122.000 dece u Srbiji ne može da zadovolji osnovne potrebe, dok negde oko pola miliona građana Srbije živi u siromaštvu. S druge strane, prema Forbsovoj listi najbogatijih ljudi, Srbija kao zemlja od 7 miliona stanovnika ima 48 milijardera i 33.000 milionera. Poređenja radi, dvostruko više od Italije i Turske zajedno, sa 140 miliona stanovnika. Zar vam Srbija liči na normalno društvo u 21. veku?
Dakle, to bi bile ideje socijalne pravde i solidarnosti, kao i intitucionalne zaštite svih socijalno ugroženih i osetljivih kategorija građana, kao i istinska borba za prava radnika, posebno danas kada se radnici koriste kao jeftina radna snaga bez ikakve sindikalne ili političke zaštite, sa povremenim medijskim vapajima i to tek onda kada se dese velike tragedije na poslu, odnosno najgrublja kršenja Zakona o radu. Takođe, nasuprot partokratizmu koji doživljava ozbiljnu krizu, treba podsticati sve oblike tzv. „direktne demokratije“, zalagati se za slobodu medija (preispitati kriterijume konkursnog sufinansiranja svih medija), kvalitetno obrazovanje i čuvanje autonomije univerziteta. Tu su i progresivno oporezivanje kao jedan oblik društvene solidarnosti, borba protiv tajkunskog monopola na tržištu i protiv kolonijalizacije Srbije zarad eksploatacije prirodnih sirovina, kao i ekološka borba za zdravu životnu sredinu nauštrb ekonomskim interesima velikih sila. Takođe i ozbiljna reforma zdravstva, razvoj civilnog društva i kontrole vlasti uz jačanje građanskih inicijativa, nova sindikalna borba, sekularizam države i otklon u odnosu na servilnu politizaciju crkve... Na sve to dodati i ozbiljnu sistemsku borbu protiv korupcije i kriminala, koji su u Srbiji postali dvoglavi amblem javne politike. Naposletku, afirmacija vrednosti slobode, individualizma, pravde i solidarnosti. Ako su sve ove ideje previše „utopističke“ za ovo društvo, onda je Srbija u velikom problemu. Lično mislim da nikakav konzervativizam političke desnice, od države kontrolisane u okvirima postojećeg sistema političke korupcije, to nikada neće rešiti.
Dakle, mišljenja sam da je ceo sistem predstavničke demokratije u Srbiji u ozbiljnoj krizi. Iz vlastitog iskustva u politici potvrđujem da su stranke samo „igranka pseudodemokratije“ i paravan za kondenzaciju partijskog interesa u lične finansijske tokove, a to uostalom najbolje potvrđuje politička praksa vladajućih struktura. Prema ličnom očekivanju, posle smene SNS-a sa vlasti i političkih promena koje su neminovne posle jedne ovakve krize, ozbiljne društvene promene će se dešavati sa obnovom pravne države i jačanjem svih institucija u društvu. Takođe, očekujem i novi politički pejzaž u Srbiji, pojavljivanje novih alternativa na političkoj sceni, uz veći stepen učešća građana i, naročito, uz politički angažman mlađih generacija koje upravo stasavaju u ovoj studentskoj borbi. To bi bio jedini put upristojavanja javne politike i izgradnje boljeg i pravednijeg društva po meri svih građana.
Za takvu viziju Srbije se vredi boriti.
Коментари
Постави коментар