 |
| Spomen-bista Dragoljubu Jovanoviću u Pirotu |
Vitezovi okruglog stola
Ispod praga palanačkog interesovanja prošla je vest o okruglom stolu koji je krajem prošlog meseca održan u Svečanoj sali Gradske uprave Pirot na temu „institucionalizacije lika i dela“ dr Dragoljuba Jovanovića u Pirotu. Ništa čudno za čaršiju koja drema pravedničkim snom. Sredina koja je usavršila vrlinu poslušnosti, u kojoj vlada intelektualna bonaca, palanačka bezvetrica i duhovna čamotinja, i gde je najbolje ćutati i krotko gledati poda se, da vam se pogled slučajno ne ukrsti sa sopstvenom bezizraznom refleksijom u izlogu. Sredina koja je „doktorirala“ na fenomenu „izdaje poluintelektualaca“, sklonih komemorativnim okruglim stolovima i obletnicama zaboravljenih istorijskih ličnosti.
Na pomenutom okruglom stolu, koliko sam mogao da vidim iz izveštaja lokalnih medija, besedeše sam „crème de la crème“ lokalne istoriografije. Znameniti povjesničar Davor Lazarević, ujedno i direktor Istorijskog arhiva Pirot. Sećam se njegovih panegirika, hvalospeva obor-knezu Vladanu Vasiću, koji je gospodin palanački historik napisao za čuveni portal „Pirotske vesti“ pre izbora, jefimijanska pohvala obor-knjazu u prvom licu množine. Ono kolektivno „mi“, zahvalnost u ime svih građanki i građana Pirota, koji toliko toga dugujemo pirotskom obor-knezu, najboljem od samih početaka pisane istorije na ovim prostorima. Naravno, za ovaj svoj podguzetnički literarni angažman, bivši socijalista a sadašnji naprednjak, Davor, dobio je svoju „dolce vita“ funkciju.
Drugi, pak, učesnik ovog ovalnog stola (mada je gospoda konferencijski sedela dupe uz dupe, bez tog „stounhendž“ efekta), jeste još znamenitiji aparatčik iz „klasja“ nišavske istoriografije, gospodin doktor istorijskih nauka i sadašnji v.d. direktor Gimnazije Pirot, Vladica Tošić. O njemu i njegovim funkcijama bi mogao da se napiše čitav jedan katalog. Kao gradski većnik i direktor prosvetne ustanove očito je u sukobu interesa. Poverenik beznačajne Ljajićeve stranke, koja glumata nekakvu socijaldemokratsku levicu. Doktorirao nekad u skorije vreme u Sofiji?! Šio mu ga Đura. To bih voleo da čujem kako priča na tečnom bugarskom, a još više da se proveri njegova doktorska disertacija sa aspekta akademske čestitosti i plagijata. Bivši lažni opozicionar, tada vodio odbor Tadićeve stranke i borio se šatro protiv obor-kneza. U mojoj dramskoj transpoziciji poslužio kao iskustveni etalon za lik žbira. Malo li je za jedan životni vek?
I da ne zaboravimo, last but not least, sa mladine strane, to jest sa strane Gradske uprave, osoba koja je prototipski briljirala u ulozi paža, gospodin obor-knežević, Miloš Colić. Ne treba ga posebno opisivati, bivše spoovsko čedo i omladinski aktivista, znameniti projektolog. Uvek gde ima kinta od projekata, mrvice vode do njegove malenkosti. Poslednji poduhvat je kupovina kuće od 120 000 evra za potrebe snimanja montipajtonovskih skečeva na temu inkluzivnog stanovanja. O njegovima ostalim nekretninama nekom drugom prilikom. To su, dakle, između ostalih, bili besednici na okruglom stolu povodom lika i dela Dragoljuba Jovanovića.
Ko je bio dr Dragoljub Jovanović?
Koliko se sećam svog školovanja, niko se od profesora istorije u osnovnom i srednjem obrazovanju nije bavio likom i delom Dragoljuba Jovanovića. Kao neko ko se nije uklapao u zvaničnu politiku svog vremena, faktički je odstranjen iz posleratne istoriografije sve do rehabilitacije 2009. godine. Kao politička figura, prema svom značaju i idejama, i danas nepoznat domaćoj javnosti. Iako je iza sebe ostavio obimno naučno i memoarsko-publicističko delo koje obuhvata čak 16 knjiga, od čega se posebno izdvajaju, hronološki sređene, „Političke uspomene“, kao i tzv. Medaljoni, na stotinu portreta koje je napisao o svojim savremenicima.
Polazeći od biografskog okvira, Dragoljub Jovanović je rođen u selu Gnjilan kod Pirota 1895. godine, kao jedno od šestoro dece u siromašnoj porodici čiji su se roditelji doselili iz sela Slavinje sa obronka Stare planine. Osnovnu školu i Nižu gimnaziju završio je u Pirotu, a Višu gimnaziju sa velikom maturom u Beogradu. Za vreme Prvog svetskog rata, koji je prekinuo njegovo dalje školovanje, najpre je bio postavljen po odluci vojnih vlasti za učitelja u manastiru Lesnovo u Makedoniji, a potom i kao bolničar u vojnoj bolnici u Radovištu. Ipak, već 1916. odlazi u Francusku gde najpre završava studije filozofije u Klermon-Feranu, a potom i studije prava u Parizu. Na Sorboni je odbranio čak dve doktorske disertacije, jedna od njih na temu: „Moderni stimulansi radničkog rada“. Zanimljivo da je odbio ponudu za posao na Univerzitetu u Parizu. Umesto toga vratio se u Srbiju, kao jedan od najobrazovanijih srpskih intelektualaca svoga vremena. Na poziv Slobodana Jovanovića postaje docent, a kasnije i vanredni profesor na Pravnom fakultetu u Beogradu, na kome je predavao agrarnu politiku.
Kao neko ko je potekao iz zanatske (krojačke) porodice, Jovanović je posebno cenio značaj rada i rano je formirao svoje levičarske stavove. Kasnije se intelektualno razvijao u duhu ideja Dragiše Lapčevića, Dimitrija Tucovića, Bogdana Popovića, Jovana Skerlića i Jovana Cvijića. Bio je socijalista po uverenju i ostao veran svojim idejama do kraja svog života, uprkos svemu što je doživeo. Posebnu je pažnju poklanjao srpskom selu i smatrao da je seljaštvo odlučujuća socijalna i politička snaga u razvoju zemlje. Od 1924. postao je vođa leve frakcije Saveza zemljoradnika, koja će se kasnije osamostaliti u vidu Narodne seljačke stranke. Ono što je mnogo važnije od puke ideološke profilisanosti, to je okolnost da je Dragoljub Jovanović ostao, pre svega, demokratski orijentisan intelektualac, federalista i pobornik jugoslovenstva, školovan na Zapadu i zakleti borac protiv autoritarizma i gušenja sloboda pojedinca, političkih stranaka i društvenih slojeva. Kao takav, nikada se nije uklopio u politički pejzaž svog vremena, ni za vreme monarhije gde je bio proganjan i hapšen od radikala kao levičar, niti u posleratnom periodu sa uspostavljanjem jednopartijskog sistema Komunističke partije Jugoslavije.
Nažalost, uviđao je da je tadašnja Srbija, ali i Jugoslavija, rastrzana primitivizmom, partijskim sukobima, bespoštednom borbom za vlast, grubo gazila građanske slobode i prava. Ispravno je zaključio da nema političke emancipacije i liberalno-demokratske države bez opšteg socijalnog i duhovnog preporoda naroda. Dragoljub Jovanović je tom preporodu srpskog naroda i Srbije posvetio najbolje godine svog života, stvaralačkog rada i angažovanja.“ (prof. Jovica Trkulja, iz Kataloga povodom izložbe u Dragoljubu Jovanoviću, održane 2012. godine u Biblioteci grada Beograda)
Dr Dragoljub Jovanović bio je originalna i jedinstvena ličnost, čija se politička misao i iskustvo u Srbiji, među Srbima, do danas, nikada nisu primili – ni između dva rata, niti posle rata. Pripadao je evropskoj, građanskoj levici, federalista i veliki patriota, ali i sa strogim zahtevima da se gradi i poštuje legalitet, da se ne zaobilazi i vara civilizacija. Dominantno narodnjaštvo, antiintelektualizam i stranačko jednoumlje od te opcije zaziru kao đavo od krsta. Latinka Perović je među prvima pisala o delu i značaju Dragoljuba Jovanovića i podržala je istraživanja o njemu u Institutu za noviju srpsku istoriju. Njeno mišljenje je da je Dragoljub Jovanović najbolje među Srbima spoznao suštinu srpskog političkog bića.“ (Momčilo Đorgović, Politika nije stvar pameti)
Više puta je hapšen i osuđivan pod razlilčitim političkim režimima. Na početku Drugog svetskog rata odbio je poziv partizanskog i četničkog pokreta, ali se po izbijanju rata opredelio za saradnju sa partizanima. Odbio je da potpiše „Apel intelektualaca srpskom narodu“ protiv komunista, tako da se jasno deklarisao kao antifašista. Uostalom, bio je osnivač Narodnog fronta Jugoslavije za borbu protiv fašizma. Ipak, njegova samostalnost ga je skupo koštala, naročito u posleratnom periodu. Poslednji put je osuđen na devet godina 1947. godine, a kaznu je izdržavao u Kazneno-popravnom domu u Sremskoj Mitrovici. Pre toga, kao narodni poslanik istakao se kao zakleti opozicionar u Skupštini FNRJ. Njegova politička ličnost bila je jedna od poslednjih brana diktaturi vladajuće komunističke stranke, zalagajući se za parlamentarnu demokratiju i politički pluralizam. Kao što je pomenuto, bio je izložen žestokoj hajci od strane komunista. Izbačen je najpre sa Pravnog fakulteta u Beogradu, a potom posle odsluženja zatvorske kazne i iz javnog i političkog života.
Na Velikogospojinskom vašaru, 28. avgusta 1946, pirotski skojevci su svog, do juče omiljenog i najpopularnijeg Piroćanca, dočekali kamenicama i psovkama. Budući da je bio superiorniji i popularniji od njihovih komunističkih kandidata, Jovanovića je trebalo u potpunosti omaložavati i onemogućiti. Dragoljubu Jovanoviću, prekaljenom opozicionaru i robijašu, bilo je jasno da su svi ti napadi i diskvalifikacije samo priprema za konačni obračun, osudu i izgon, koji će doživeti naredne godine. Početkom 1947. godine nastavljene su teške optužbe protiv Dragoljuba Jovanovića na radiju, u štampi i javnom životu. Pri tome nisu birana sredstva. U noći 14/15. februara doslovno je izvučen sa slave svog prijatelja u selu Sivac i grubo pretučen. (Jovica Trkulja, isto)Palanka i dalje sne svoje sni
Ima nečeg licemernog u samom činu podizanja spomen-biste osobi koja je zbog svojih demokratskih uverenja toliko postradala od jednog autoritarnog sistema, kada tu bistu podižu oni koji su posle 5. oktobra i sami izdali te vrednosne principe? Tu mislim i na one „demokrate“ koji su svojevremeno glasali na unutarstranačkim izborima protiv izbora Zorana Đinđića, koji je kao još jedan intelektualac školovan na Zapadu, tragično završio svoj život.
Pirotska vlast sa mladim obor-knezom, sada daleke 2007. godine, odlučila je da podigne spomen-bistu u čast dr Dragoljubu Jovanoviću. Eto je na travnatom poluostrvcetu koje simulira orubak trotoara, na pola puta između Golemog mosta i Guševice. Na spomen-ploči piše: Dragoljub Jovanović (1895–1977). Život za slobodu bez straha! Zvučna parola koja odzvanja šuplje u malograđanskoj bezvetrici i koja većini Piroćanaca, koja svakodnevno žuri ka centru ili ka pijaci, ne znači ama baš ništa. Niti većina od njih danas zna ko je bio prof. dr Dragoljub Jovanović. I to bi ukratko bilo to. Tragično neshvaćen u svom vremenu, pirotski ćaciji mu danas (18 godina posle otkrivanja spomen-biste) drže okrugle stolove u Svečanoj sali Gradske uprave, oni isti koje bi isti taj Dragoljub Jovanović, da je kojim slučajem živ – u lice pljunuo!
Neka bar u ovom kolumnističkom zapisu ostane trag sećanja na čoveka koji je ponikao na ovim prostorima, školovao se na Zapadu, vratio se kao pravi patriota u svoju zemlju uprkos sigurnoj univerzitetskoj karijeri u inostranstvu, potom bio sistematski proganjan, hapšen i ostrakovan iz javnog života kao poslednji bednik. I to sve zbog svojih istinskih demokratskih principa i zalaganja za ideje socijalne pravde i jednakosti. Najmanje što napredni ćaciji i prodane duše na direktorskim funkcijama mogu danas da učine, to je da ostave njegov lik i delo u amanet budućim pravim istoričarima od ugleda i dostojanstva, a da profesori u školama počnu da predaju o životu ovog znamenitog Piroćanca. I to bi bio dobar početak. Sve ostalo je mimikrija i jeftina propaganda autokrate na vlasti.
Коментари
Постави коментар