Piše: Tomica Ćirić
Nova politička stvarnost
Odlukom studenata u blokadi da se vlastima ispostavi zajednički zahtev u vidu raspuštanja Narodne skupštine Srbije i raspisivanja vanrednih parlamentarnih izbora ušlo se u novu, rekao bih i prelomnu fazu, studentskih i građanskih protesta. Pitanje institucionalnog raspleta ove krize nametalo se već duže vremena kao jedino racionalno, kao i studentsko prihvatanje izbora kao legitimnog političkog epiloga. I to uprkos problematici izbornog inženjeringa i opštem nepoverenju u političke stranke vlasti i opozicije.
Vlast i opozicija su dva dela istog medaljona. To je ujedno i bila prva simbolička „poruka“ studenata u blokadi. Oni su lice i naličje istog koruptivnog sistema koji uništava Srbiju poslednjih nekoliko decenija, kontinuuma političkog poretka koji je sa vlašću SNS-a doživeo svoj dekadentni vrhunac. Sada je napokon nastupio trenutak da se taj predstavnički sistem resetuje, a da se sa novom građanskom (narodnom) listom koju bi činili pojedinci od ugleda iz stručne i akademske javnosti, obnovi kod građana poverenje u izborni proces. To je druga važna poruka koju nosi studentski zahtev za prevremenim izborima.
Sve u svemu, dobili smo novu političku realnost. Da li se to tako očekivalo i priželjkivalo, manje je važno. Priča o izbornim uslovima svakako nije nevažna, ali sa ovom studentskom pobunom Srbija je dobila novu šansu. Ono što je važno da su studenti stali iza ove odluke koja može da ima dalekosežne političke posledice. Sa pozicije vlasti, koja se u svom propagandističkom oblikovanju javnog mnjenja svakodnevno oslanja na istraživanja suda javnosti, ovi izbori su apsolutno nepoželjni. To potvrđuju i skorašnje izjave kako predsednice skupštine, gospođe poznate po svojim jezičkim metastazama, Lača Mati, tako i prvog čoveka SPS-a, raspevanog baćuške Ivice Dačića, koji bi sa suspendovanim Ružićem da „štrpne“ malo studentske junetine dok je vruća... Drugim rečima, vlast sada beži od izbora kao đavo od bezgrešnog srpskog patrijarha. Ruku na srce, "predmetna institucija" se jeste javila koliko juče iz Moskve sa najavom mogućnosti raspisivanja izbora, ali pošto smo naučeni da toj šibicarskoj instanci ne verujemo ništa, onda je bolje sačekati neko vreme da se smire strasti.
S druge strane političkog ringa su stranke opozicije. Kako je ovo situacija u kojoj su studenti, bez obzira na njihov naivni idealizam i „tarabe“ od politike u prošlosti, prepoznati kao odlučujuća politička snaga, tako će i njihova inicijativa u budućim političkim procesima biti presudna. Ako neki sada misle da će se fiktivnom ili deklarativnom podrškom sakriti iza paravana ove studentske borbe, bez spremnosti da se odreknu svojih partijskih i ličnih interesa, onda je bolje da se kao takvi priviju uz skute vlasti. Dubina društvene krize u Srbiji, kao i dužina trajanja ovog protesta govori o tome koliko je vapijuća i nasušna potreba za suštinskim promenama u našem društvu. Iako niko ne osporava značaj političkih stranaka, ako pojedini stranački lideri misle da se partokratski „poigraju“ sa ovom pobunom, onda je bolje da se manemo ćorava posla, jer nam novo postpetooktobarsko razočarenje nije potrebno. Ovo sada je jedinstvena prilika da se napokon dese istorijske promene u Srbiji.
Što se pak tiče pitanja izbornih uslova, jasno je da ova vlast neće ništa uraditi po tom pitanju, ukoliko nije izložena snažnom i kontinuiranom pritisku sa ulice. Studenti su to pokazali. Žrtvovali su svoju akademsku godinu, oborili jednu vladu, višednevnim blokadama RTS-a raspustili REM, i pokazali svima kako se treba boriti protiv ove vlasti. Kritičari ideje izlaska na izbore treba da budu svesni toga da je ovo nova politička snaga, koja uz mobilizaciju svih društvenih slojeva, može da stvori do sada najvitalniji građanski front za obaranje ove vlasti, na izborima ili neposredno posle njih. Nema sumnje da će ova vlast ponovo pokušati da pokrade ove izbore, kao što je to i činila u prošlosti. Zato je ujedinjenost svih društvenih i političkih činilaca neophodna da bi jedna izborna lista koju predlažu studenti srušila, do temelja uzdrmanu, vladajuću stranku.
Naposletku, hteo bih da naglasim koliko je važan politički angažman novih ljudi u domenu javne politike. Jer doći će i vreme novih lokalnih izbora, nadam se u dovoljno okrnjenom sistemu vladajuće stranke, kada će i lokalni ćaciji sa obor-knezom i kriminalcima morati da razmišljaju o „danu posle“. S tim u vezi, neka drugi deo kolumne bude u znaku reposta teksta koji je već objavljivan na mreži a tiče se upravo pitanja građanskog učešća u javnoj politici i, shodno tome, sanitarnog čišćenja javne političke scene u Pirotu i Srbiji.
Politika kao nužnost i izbor
Hteo bih u ovom svom kolumnističkom osvrtu da adresiram jedan od ozbiljnih problema društvenog aktivizma danas, naročito u malim sredinama koje su klijentelistički vezane za sistem vlasti, a to je pitanje političkog angažmana.
Suštinski, mada ne i nepopravljivo, izgubio se kredibilitet u javnoj politici. Kriza institucija predstavničke demokratije, pre svih skupštine, koja je postala prateći rijaliti vlasti za izglasavanje partijskih budžeta, uz visoku sistemsku korupciju i kriminalizaciju države, doveli su do toga da građani beže od politike kao nepomenik od TV duela. I tu je osnovni problem ovog društva. Želimo svi institucionalne promene, žele ih studenti u svojim zahtevima, žele ih nezadovoljni građani i opoziciono nastrojena javnost. U čemu je onda problem?
Kada se kolokvijalno kaže za političare da su svi isti, a osnovna sociološka premisa glasi da narod dobija vlast kakvu zalužuje, te da je vlast refleksija kolektivnog stanja svesti našeg društva – da li bi onda ispravnije trebalo reći: Svi smo isti! Jer čini mi se da smo u prvom slučaju žigosali političare – s pravom ili ne, potpuno je svejedno – a onda smo i površnom interpretacijom takvom stava udaljili sve građane od političkog angažovanja. Jer ko bi se normalan, u uslovima današnje politike, koja podseća na kaljugu iz romana Emila Zole, bavio javnom politikom, kada bi ga već posle izbora svi zapljuvali da je isti ko i prethodnici mu, lopov i uzurpator? S jedne strane smo tobože nezadovoljni politikom, s druge strane ne želimo da se njome iko normalan bavi jer smo navikli na ovaj društveni kavez partokratije i pljujemo svakoga ko se usudi da kroči izvan njega na teren realpolitike. Nije li to licemerno ponašanje ovog društva?
Dakle, kada se sutra neki od četvrtpismenih poverenika neke opozicione stranke nađe u vlasti kao gradski većnik ili kao jedan od direktora nekog javnog preduzeća, da li je on za to kriv što je bio partijski poslušnik koji je dočekao svojih pet minuta funkcionerske slave ili smo krivi svi mi koji smo se sakrili iza apolitičnosti stava da su/smo svi isti? Vredelo bi o tome ozbiljno razmisliti jer vremena za sakrivalice više nema.
Posle ovih protesta koji su započeli studenti i nastavili ih sa građanima koji traže promene, postaviće se ovo pitanje opet kao ključno u našem društvu. I to onog trenutka kada se budu raspisali izbori, a o čemu bi trebalo već sada glasno razmišljati. Dakle, ko će se personalno izboriti za te institucionalne promene? Čija će se imena naći na tim odborničkim listama? Ko su ljudi od integriteta koji će preuzeti odgovornost za vršenje vlasti? Nadam se iskreno da će ti ljudi biti birani ne po principu autobuskog stajališta ili bekstva od psihijatrijske dijagnoze, već ozbiljnom selekcijom najobrazovanijeg i aktivistički najdelatnijeg segmenta društva. Sve ostalo je alibi priča o vođama i izbegavanju lične odgovornosti za javni angažman. A to je ono što ova vlast najviše voli: poslušno stado glasača i budućih ćacija na vlasti a za sve bundžije i galamdžije – imate društvene mreže da lečite svoje frustracije...
Dakle, politika je i nužnost i izbor, a izbor je na svima nama u vidu osnovne vrednosne dileme o tome u kakvom društvo želimo da živimo. Izgovora će uvek biti, ali jedino se kroz politički angažman odgovornih građana ova stvarnost može promeniti. I toga svi građani treba da budu svesni.
Коментари
Постави коментар